Има ли спаса за Сандићеву кућу

– Иако су лик и дело Александра Сандића, сходно њиховој величини, доследно сачувани на рукописном одељењу Матице српске то се не може рећи за кућу у којој је рођен. Реч је о споменику културе великог значаја за Републику Србију, последњој „тршчари набијачи” у региону средњег Баната старој скоро 230 година. Осим културно-историјских она поседује и изузетне градитељске вредности, посебно важне за народно градитељство. Очуваном оригиналношћу грађевина сведочи о култури становања у Банату. Незнатне промене које су рађене на прозорима на уличној фасади биле су неопходне и нису знатно нарушиле њену глобалну физиономију, каже етнолог Милић. Међутим он наглашава да је стање у коме се сада налази најстарија оригинална банатска кућа у Зрењанину недостојно свих оних речених епитета.

На жалост, већ деценију, две се говори о кући која се све чешће назива руглом града и у том контексту се помиње и сам његов познати станар, а занемарује се његово значајно научно и културно дело. Сандић је наглашавао да је рођен у „скромној кући ратарској”. Из ње је завршио основно образовање, а онда је гимназију учио у Темишвару 1857. године. Тада одлази у Беч где студира права и словенску филологију као стипендиста Матице српске. Српски језик је изучавао код Вука Стефановића Караџића. Код њега је био и писар пуних седам година. Неко време предаје у карловачкој гимназији. Поново се враћа у Беч где ради на уређивању часописа „Ost und West”(„Исток и Запад) са радикалном револуционарном и словенофилском тематиком па је често био прогањан. Крајем 19. века радио је као професор у новосадској српској гимназији. После је писао запажене књижевне филолошке радове и патриотске чланке у „Световиду” и Милетићевом „Српском дневнику”. Стварао је уџбенике и преводио значајна дела, а дуго и стрпљиво је сакупљао грађу за историју српске књижевности. Милић наглашава да би се Сандић могао сматрати пиониром модерне заштите споменика културе у области рукописа и штампаних дела и без његовог рада наша баштина у тој области данас не би била оно што јесте. Да је тај рад био признат сведоче и писма од којих је једно добио 1872. године од Мађарског министарства вера и општег образовања. Позивајући се на Сандићево родољубље они му нуде да за њих изврши попис уметничких дела и културно историјских споменика са ових војвођанских простора на којима живе Срби.

Захваљујући залагању овог прегаоца у Матици српској постоји низ старих рукописа и књига од непроцењивог значаја за културну баштину нашег народа. Међутим са Сандићевом кућом има низ проблема и решавање питања овог споменика културе који је под заштитом Републике Србије не иде по плану. Кућа је у полусрушеном стању, заштитари кажу да јој још има спаса. У Зрењанину наводе да нису успели покушаји нагодбе с бившим и садашњим власником, да је неопходна експропријација, а пошто је под заштитом Републичког завода за заштиту културних споменика поступак треба да крене из те институције.