Сваки пети радник на минималцу
Званична државна статистика је у понедељак саопштила да чак 66,7 одсто или две трећине од око два милиона запослених прима мању зараду или једнаку оној просечној. Просечна српска плата, која још није достигла 400 евра, код нас је безброј пута „ожаљена”, али овај податак заправо скрива чињеницу да много људи прима много мање од тога и да је за њих тај просечни приход од 400 евра заправо циљ који тек желе да достигну. Прерачунато то значи да нешто више од 1,3 милиона запослених „добацује” до поменутих 400 евра или званичних 47.893 динара колико је износила прошлогодишња просечна плата у Србији.
Статистика је такође саопштила да 18,8 одсто запослених прима између 20.000 и 25.000 динара што је ниво гарантованог минимума. Другачије речено, око 380.000 људи прима минималац и мање од тога. Уколико се узме у обзир и да већина пензионера прима до просечног износа пензије, који је око 25.000 динара, и да пензија у програму фискалне консолидације није смањивана за 1,04 милиона пензионера, долази се до податка да око 1,4 милиона становника има лична примања мања од 25.000 динара.
Божо Драшковић, сарадник Института економских наука каже да прича о просечној плати у Србији замагљује суштину проблема.
– Просек се статистички добија тако што се узме просек примања, на пример, десет људи који зарађују 200 евра и једног чија су примања 3.500 евра. У просеку сваки од њих прима 500 евра, а јасно је да је 99 одсто њих сиромашно – каже Драшковић.
По његовим речима, код нас много људи има мале приходе што значи да смо сиромашно друштво са великим разликама. Породица с примањима од 200 евра месечно је на нивоу економске беде, без могућности плаћања културе, лечења, образовања, облачења, становања. За њих се поставља питање социјалне издржљивости. Због сиромаштва смањује се број становника, па и радне снаге, због чега плате статистички изгледају релативно веће.
Код нас постоји много стратегија за смањење сиромаштва, али су очигледно резултати изостали. Драшковић каже да стране директне инвестиције нису решиле проблем нигде у свету и да је решење кензијански економски модел спрам неолибералног. Другим речима, одговорна држава са сопственим економским развојем. Неолиберални концепт економије није за земље периферије капитализма каква смо сами. Он може да се примени у развијеним земљама, али само док не избије криза што је показала и последња из 2007. године када је ускочила држава да спасава и привреду најразвијенијих земаља.
Сарита Брадаш, сарадник Фондације „Центар за демократију” такође каже да статистика замагљује праву слику. Подаци анкете о приходима и условима живота показује да је половина становништва у ризику од сиромаштва, односно да је чак 48 одсто становништва социјално искључено што значи да има ограничење у образовању, лечењу…
– Статистика не одржава да велики број људи спаја крај с крајем, јер према статистичкој дефиницији трочлана породица чија су примања 27.748 динара месечно није нужно сиромашна, иако је минимална потрошачка корпа 2016. године коштала 36.000 динара. Влада сваке године прави програм економских реформи за наредне три године, међутим оне не предвиђају мере за решавање сиромаштва. Програм добро дијагностификује проблем, али мере не одговарају. Тај владин документ се бави тиме како да се новчана социјална помоћ расподели – каже Брадаш.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


