Комад који дише пуним плућима

Процват једног времена већ најављује и његов крај...

Заправо, о томе и пише Федор Шили: када је слика најлепша, када се одаје утисак највећег богатства, пропадање је већ почело. У врхунцу се крије и пропаст. Они иду заједно. Као да је то неки код уписан у природни дневни ток. Тако је и са актуелним Шилијевим јунацима, који одају утисак богатих угледних људи, а изнутра је све труло и у стању распадања. Они то неће да прихвате. Не прихватају да је време прошло. Мисле да ће једним потезом успети да врате раскош старих времена.

Ко су нови јунаци Федора Шилија? Зашто су нам данас важни?

Јунаци ове комедије су толико различити и међусобно неспојиви да могу да се нађу заједно само у слободној машти доброг и аутентичног писца: Маркиза Д' Агостино, у ствари Јелица Стратимировић која је удајом за старог и богатог Маркиза Д' Агостина добила презиме, титулу и богатство. Затим мађарски гроф и његова тетка, последњи изданци чувене грофовске племићке породице Андрењи, од чијег богатства су остали дугови и празни зидови на којима су некада висиле скупоцене слике. Потом Скандинавац Торвалд Хјорвалдсон такође део те ујдурме, као и дадаистички песник Миленко Вићентијевић. Са разних грана и страна скупљени плодови, помешани у лонцу у којем се кува неко занимљиво и чудно јело.  

Ово је комад о људима који нису навикли да живе од свога рада, нити сматрају да тако треба, који живот и рад не сматрају повезаним узрочно-последичним следом. Животни кредо им је комфор до кога се долази отимањем, мућкама, преварама, браковима. Љубав и брак су само средства да се дође до успеха. Прагматични људи који се руководе искључиво сопственим незаситим потребама. Оне су њихов Бог. Комад је прилично опасан.

Време којим се Шили бави у свом комаду прати социјално раслојавање, велика економска криза. Ипак, тридесете године прошлог века памте се и као креативне године, стваралачки богато време?

То је време експлозије књижевних праваца, музике, отворености, када долази пуно утицаја, импулса са запада, који овде налазе плодно тло. Време песника. Већ тада су надреалистички и авангардни правци прошлост, они припадају 20. годинама прошлог века.

Сваку своју представу носили сте у својим рукама као живо биће за које сте се борили. Који је ваш позоришни, редитељски знак?  

Баш тако, сваку своју представу носио сам у својим рукама као живо биће за које сам се борио. Нажалост не може у животу све да иде лако и успешно, тако није ни свака представа успела, али неке јесу и већ дуго живе. Мој знак и пут који ме води јесте једноставност. До једноставности се тешко долази, тек онда када се пређе цео пут, када се проживе све заблуде, све се направи, изгради, па се онда увиди сувишно и одбаци и сведе на оно најпотребније. Као што се до мудрости тешко долази. Мислим да једноставност има везе са мудрошћу, да у једноставности лежи мудрост, или обрнуто. Једноставност је врхунац али и крај пута, смисао стварања. Она води до смисла. А све се на крају своди на смисао. Мислим да свет данас има потребу за једноставношћу. За оним што не долази од претенциозности, прорачунатости, умишљености, већ за оним што долази из дубине душе, и чистог и искреног односа према себи самом.

Важите за редитеља који посебно држи до глумаца. По чему се разликују, препознају глумци будући да радите у различитим срединама: у Београду, Новом Саду, Загребу, Сарајеву, Будви, Подгорици...?

Као што се монаси широм света препознају иако припадају различитим срединама, земљава, црквама, тако и глумци. Свима им је заједничко једно: позорница, стрес којем су изложени из ноћи у ноћ, напорне пробе, процеси, радости, туге. Мислим да је то свуда исто, један те исти живот који се нигде не разликује много. Да цитирам Станиславског који каже да сваки глумац може да стоји пред избором: свештеник или пајац. Вероватно данас глумац мора да има и свештеника и пајаца у себи.

Шта све човек данас у налету времена мора да потискује у себи?

Осетљивост у првом реду, па спонтаност, заиграност, непосредност. Данас се то не цени, у свакодневној комуникацији се траже промућурност, припремљеност, маске. То су све ствари које нам касније сметају на позорници, у раду, јер до креативности се долази кроз спонтаност. Све то што потискујемо, на позорници морамо поново да пронађемо: непосредност, дечију заиграност јер деца се играју дајући се до краја као да је то нешто најважније. Данас смо на путу сакривања и потискивања свог сопства.