Језик се не може украсти
Књига Ранка Бугарског „Говорите ли заједнички” (Библиотекa XX век) врви од примера који потврђују да се иза, како он каже, „лингвистичке лажи о различитим језицима крију национализам и политички интереси”. У свему што се с језиком дешавало и дешава главну реч води политика, и то махом она националистичке провенијенције, каже Бугарски за „Политику”, тврдећи да је то разлог што имамо толико екстремних мишљења о језику. Основно правило је – колико нација (и њима придружених национализама) толико језика, што отвара простор не само сукобу екстремних мишљења него и сваковрсним манипулацијама, додаје он тврдећи да је ову књигу и написао с намером да се смире страсти
– Требало би коначно одустати од давно превазиђене романтичарске и националистичке доктрине о јединству језика и нације, која заправо никад није одговарала стварности људских друштава – каже наш познати лингвиста и професор Филолошког факултета у Београду, аутор више од 20 публикација из области лингвистике и англистике.
И сами у књизи кажете да се ми „само правимо да имамо четири језика”. Уколико су босански и црногорски вештачке творевине, шта је са српским и хрватским? Неки наши лингвисти оптужују Хрвате да су „украли” „вуковски српски”, док хрватски националисти иступају с тезом да је њихов језик жртва српског па форсирају измишљене кроатизме. Да ли је смиривање страсти могућно?
Босански и црногорски, које бих пре назвао политичким него вештачким творевинама, од српског и хрватског као званично самосталних језика разликују се највише својим знатно краћим постојањем, а са становишта Декларације о заједничком језику сва четири су стандардне варијанте једног заједничког језика. Популарне приче о крађи језика не бих коментарисао (језик се не може украсти), а измишљање кроатизама само је део националистички инспирисаних напора око афирмисања самобитности хрватског језика. Смиривање страсти је могуће управо на темељима које полаже Декларација, али ће то бити дуготрајан процес с неизвесним исходом (чувена „политичка воља”).
У књизи наводите бројне апсурдне примере последица четири језика на територији бивше Југославије, почев од тога да неко избегне суђење зато што му оптужница није преведена на „његов” језик иако је савршено разуме, па до стварања апартхејда у школама. Шта је највећа опасност од овакве ситуације?
Опасности су евидентне; поред тога што наводите ту су и огромни а потпуно непотребни трошкови „превођења” између ових језика у администрацији, лекторисање текстова у складу са националношћу аутора, умножавање међународних библиотечких кодова праћено препиркама око питања, за обичног читаоца савршено неважног, чијој књижевности „заправо” припада који писац, расцепкано тржиште књига са смањеним тиражима а увећаним трошковима, опадање интересовања за учење овако уситњених језика на катедрама и у лекторатима у иностранству... Из свега овога јасно следи да је боље имати један сразмерно јак језик него четири мала језика „за кућну употребу”, али сепаратистичка идеологија и политика нимало не зарезују овакво здраворазумско просуђивање. При томе можда највећа појединачна опасност јесте константно утеривање људима у главу неистине да они говоре збиља различитим (а не само различито названим) језицима, те да су им стога потребна поменута разграничења и умножавања у циљу заштите њихових посебних идентитета и језичких права – кад они сами већином осећају да им то не треба, да се и даље одлично разумеју.
Подршка Чомског Декларацији о заједничком језику од великог је симболичког значаја
Колико је проблем ћирилице у Србији, на коме се инсистира, стваран? Да ли је ћирилица заиста угрожена и зашто се занемарује да је и латиница писмо српског језика?
Свима осим националистима познато је и очигледно да је и латиница писмо српског језика, а у лингвистици је правило да је писмо којим се један језик пише писмо тог језика, чак и ако се њиме пишу и други језици. Писма немају националност: она не припадају народима него језицима, који са своје стране такође нису „власништво” народā него својих говорника, ма које националности они били. Сталне јадиковке над угроженошћу ћирилице и њеном предстојећом смрћу лишене су реалног основа и углавном служе остваривању групних и личних, пре свега политичких интереса и циљева, или пак потпиривању емоција. Наравно, не сме се никоме замерити то што искрено воли ћирилицу и доживљава је као важан симбол свог идентитета, али се таква осећања не би смела злоупотребљавати. Не може бити стварно угрожено писмо које је по Уставу обавезно у службеној употреби, које је прво на којем се деца описмењавају и на којем су практично сви уџбеници (што значи да се у Србији школа не може завршити без познавања ћирилице), на којем се штампа „Политика”... У поређењу с овим чињеницама, крајње неубедљиво делује непрестано позивање на натписе у Кнез Михаиловој улици или на слабију заступљеност ћирилице у многим медијима. Прави проблем није у извесној доминацији латинице у јавном простору, него у недопустиво ниском нивоу опште писмености и језичке културе. Мислим да би управо тиме требало да се баве институције сада заокупљене заштитом ћирилице као својим главним прокламованим задатком, али ово не доноси политичке нити академске поене. Сажето, проста истина је да српски језик има два писма – све остало је у сфери политике или емоција. Пред овом актуелном стварношћу одлазе у други план спорна питања историјског наслеђа и приоритета, „матичности”, те етнонационалне идентификације уз штетну поделу на „наше” и „туђе” писмо.
Прошло је годину дана откако се у јавност изашло са Декларацијом о заједничком језику која је тада изазвала више негативних него позитивних коментара. Зашто је у Хрватској било највише негативних реакција?
Тачно је да је Декларација у почетку наишла на претежно негативан одзив, посебно у владајућим круговима, али поглед на импресивни списак од близу 9.000 досадашњих потписника пружа знатно друкчију слику. А у Хрватској су званичне реакције биле далеко најжешће зато што је тамо највећа осетљивост на језичку проблематику уопште, а нарочито на све што макар издалека мирише на обнављање некаквог заједништва, у условима успешно окончаног разбијања Југославије, те језичког и државног осамостаљења Хрватске.
Недавно је декларацију потписао и Ноам Чомски. Како сада видите будућност овог документа?
Са изузетком почетних двестотинак јавних личности које су позване да подрже Декларацију у тренутку њене објаве, сви остали су – уз могуће повремене изузетке – потписали овај документ спонтано, без посебног рекламирања или агитовања од стране његових састављача. Колико је мени познато, Ноам Чомски је редак пример појединачног позива, којем се одмах одазвао уз изјаву за медије да нема шта да дода ономе што у Декларацији пише. Подршка овог светски утицајног лингвисте и ангажованог интелектуалца од великог је симболичког значаја, нарочито у контрасту према неким овдашњим оценама да је ту реч о пукој гомили бесмислица о којима не вреди расправљати. А у погледу будућности, верујем да нико не очекује неке непосредне кораке политичких гарнитура у региону, али има знакова да би поруке Декларације могле дугорочно деловати на промену опште интелектуалне климе у овом домену. Ако би се то десило у ма којем виду, она би оправдала своје постојање.АНТРФИЛЕ
Лингвистички апсурд
Неки српски лингвисти недавно су се оштро побунили због отварања лектората хрватског језика у Србији за које је наша влада дала сагласност. Шта ви кажете?
С разлогом су се побунили, утолико што је заиста посреди лингвистички и комуникацијски апсурд, али постоји и друга, политичка страна приче. У Србији су званично признати хрватска национална мањина као и њен језик, за који се у складу са прихваћеним европским стандардима и одговарајућим документима траже иста права као и за језике других националних мањина, а Влада Србије не може да их ускрати позивањем на велику лингвистичку сличност хрватског и српског. Европска регулатива у области заштите мањинских језичких права сачињена је по мери језика који су реално различити, и у њу је тешко уденути изузетни овдашњи случај језика номинално различитих а у стварности само националних варијанти истог језичког система. Као и у многим другим случајевима, ова ситуација је последица административног растакања заједничког српскохрватског језика, и сада не вреди лупати главу над њом и ишчуђавати се.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
