Сребрнa мекоћa слатке визије света
Специјално за Политику
Париз – Јоханес Вермер (1632–1675) био је велики холандски сликар женске фигуре, и то не оне реалне већ оне идеалне, замишљене на основу више модела. На слици, увек етеричној, влада готово религиозна тишина, с места где невидљива нит раздваја светлост од сенке, у потрази за искром што бића и ствари преображава, а баналност потреса и задивљује. У трену једног трептаја простор постаје сложена алхемија светлости, његових омиљених боја – пруског светлоплавог и лимун жутог, неретко у контрасту с црвеном. Девојке саме, стоје или седе, читају или пишу писма, свирају на музичким инструментима, баве се обичним пословима, у потпуном складу перспективе, форме и боје, у покушају да се кроз непомичност свакодневних призора заустави време.
На малом, али неодољивом платну „Плетиља чипки”, црвени и бели конац вире из торбице за прибор, преливајући се у зеленкасти тепих. На оном још познатијем, „Девојка с бисерном минђушом”, „Ђоконда са севера”, како је називају, зрачи топлином, у цвету своје дрске младости, гледајући у исти мах и загонетно и нежно, с егзотичним, плавим турбаном на глави, а бели одсјај њених зеница и бисера на минђуши, светле из полусенке.
Вермеров свет светла надалеко је чувен, али је много мање чувен онај Жана Батиста Камија Короа (1796–1875), мајстора француског сликарства 19. века, инспиратора и претече импресиониста, савременика Енгра и Манеа, сувише олако сведеног на врсног пејзажисту. У париском музеју Мармотан, у отменом 16. арондисману, прозваном и Музеј Монеа где је и његово ремек-дело „Излазак сунца”, посетиоцу се до 8. јула 2018. отвара чудесан Короов свет боје и хармоније у којем млада девојка постаје права поетска медитација. Музеј који оригиналним и необичним поставкама стално изненађује, изложбом „Сликар и његови модели” аутора Себастијана Алара, баца потпуно ново светло на уметника чије је сликарство Аполинер назвао „неупоредивом сребрном мекоћом извесне слатке визије света”.
Колекција од шездесетак остварења, откривених после сликареве смрти, за ову прилику пристиглих из јавних и приватних збирки Европе и САД, онај је и мајсторов најинтимнији и најмодернији део стваралаштва, али и онај дуго скриван у полутами атељеа, из његовог страха да неће бити схваћен, а који је Едгар Дега посебно поштовао. Меланхоличне девојке које читају, свирају или седе испред штафелаја, жене у моди, наге или поред фонтане, као и варијације античких женских ликова, заправо и нису модели већ импресије које као да трепере, нејасне попут успомене. Он их слика да би им одмах потом црте избрисао, у тежњи да их нико не препозна и да би дочарао управо оно што је неухватљиво.
Сликар, амбивалентан и комплексан, лирски романтичар, на међи између романтизма и реализма, у стилу „све се креће, ништа се не помера”, кроз свеопшту вибрацију ствара ликове, како оне из сопственог живота тако и оне сасвим измаштане, од којих је најпознатија „Жена с бисером”, суптилна варијација Ђоконде која се нарочито допадала председнику француске владе Жоржу Клемансоу, за разлику од Леонардове. Мада све те младе жене, чудни актови усред пејзажа, надахнути Ђорђонеом и Тицијаном, спојеви девојке и природе, наге, на трави испружене или украшене необичном оријенталном одећом, „Маријета или римска одалиска”, „Баханткиња с пантером”, „Девојка у розе сукњи”… у чистој игри боје и прозрачности, у ствари, и не носе неку поруку.
Вермеров изум сопствене „camere obscure” кроз коју је стварност уметник сагледавао сасвим другачије од својих претходника, производећи на платну прави мозаик боја, чудан бљесак модерности усред 17. века, на известан начин може да се упореди и са Короовим поигравањем малим апстрактним, геометријским потезима четком, готово импресионистичким, надахнутим безименим, сензуалним моделима, у заустављеном покрету, попут „Прекинутог читања” или „Даме у плавом”, даме која је и коначни домет његових хроматских истраживања, али и само оличење изложбе на плакату који посетиоца дочекује на улазу.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
