Да ли видте ркоз ова солва

„Сту­ди­је по­ка­зу­ју да су пр­во и по­след­ње сло­во ре­чи нај­ва­жни­је у од­ре­ђи­ва­њу ње­ног об­ли­ка”, ка­же бри­тан­ски не­у­ро­на­уч­ник Да­ни­јел Гла­зер, ди­рек­тор На­уч­не га­ле­ри­је на Кингс ко­ле­џу у Лон­до­ну. Кр­оз по­пу­лар­не члан­ке у „Гар­ди­ја­ну” он не­пре­кид­но об­ја­шња­ва да ка­да се ре­чи чи­та­ју сло­во по сло­во, „об­ра­да по­да­та­ка” тра­је ду­го и ка­ко је ти­ме мо­зак пре­ви­ше оп­те­ре­ћен, те­шко му је да пр­о­ник­не у сми­сао тек­ста, до­ча­ра сли­ке и са­му при­чу. Уме­сто сло­ва при чи­та­њу пре­по­зна­је­мо оп­шти об­лик ре­чи или це­лих фра­за, та­ко да бр­зо пр­о­ла­зи­мо кр­оз текст. 

Ка­ко, ме­ђу­тим, мо­зак то уоп­ште ра­ди? Ра­ши­ре­на је хи­по­те­за да у ко­ри ве­ли­ког мо­зга, у зо­ни по­зна­тој као „fu­si­form gyrus” по­сто­ји јед­на функ­ци­о­нал­на ре­ги­ја ко­ја је озна­че­на као VWFA. Ова скра­ће­ни­ца по­ти­че од на­зи­ва „vi­sual word form area” и озна­ча­ва област где се фор­ми­ра­ју ре­чи од сли­ка. Осим пре­по­зна­ва­ња ре­чи, овај део мо­зга је за­ду­жен и за пр­о­це­си­ра­ње ду­бљег раз­у­ме­ва­ња зна­че­ња ре­чи, а за­бе­ле­же­но је и да љу­ди с оште­ће­њи­ма ове зо­не мо­зга че­сто има­ју дис­лек­си­ју.

По­сто­ја­ње обла­сти VWFA је кон­тро­верз­на мо­дер­на хи­по­те­за, ко­ја је при­том те­шко об­ја­шњи­ва ево­лу­ци­јом. Чо­век чи­та тек не­ко­ли­ко хи­ља­да го­ди­на и те­шко је раз­у­ме­ти ка­ко је за та­ко ма­ло вре­ме­на (у од­но­су на ста­рост вр­сте од бар 100.000 го­ди­на) мо­зак ево­лу­и­рао то­ли­ко да чи­та­ва ре­ги­ја бу­де спе­ци­ја­ли­зо­ва­на за чи­та­ње. За­то се сма­тра да је у пр­о­шло­сти ова област има­ла не­ку оп­шти­ју уло­гу, за пре­по­зна­ва­ње ра­зних ва­жних ства­ри, али да је да­нас мо­зак ко­ри­сти за чи­та­ње.

Бри­тан­ски не­у­ро­ло­зи Ке­ти Прајс и Џо­зеф Де­влин спро­ве­ли су 2003. ути­цај­ну сту­ди­ју ко­јом су по­ка­за­ли да функ­ци­о­нал­ни сним­ци ске­не­ром не по­твр­ђу­ју по­сто­ја­ње јед­не VWFA обла­сти, као и да је „област мо­зга за­ду­же­на за чи­та­ње” са­мо мит. Упр­кос то­ме, хи­по­те­за ни­је од­ба­че­на, а да­нас је ра­ши­ре­но уве­ре­ње да VWFA по­сто­ји, али да за­у­зи­ма раз­ли­чи­то ме­сто и за­пре­ми­ну код раз­ли­чи­тих љу­ди. 

Раз­мак от­кри­вен тек у сед­мом ве­ку

Аме­рич­ки аутор Пол Са­ен­гер у из­да­њу Уни­вер­зи­те­та Стен­форд 1997. го­ди­не об­ја­вио је зна­чај­ну књи­гу (на­жа­лост, не­пре­ве­де­ну код нас) „Spa­ce Bet­we­en Words: The Ori­gins of Si­lent Re­a­ding”, у ко­јој раз­ма­тра тех­но­ло­ги­је ко­јом су кла­сич­ни тек­сто­ви бе­ле­же­ни. На­и­ме, љу­ди Ста­рог све­та ни­су по­зна­ва­ли да­на­шњу ин­тер­пунк­ци­ју и још ва­жни­је – при пи­са­њу ни­су ко­ри­сти­ли раз­мак из­ме­ђу ре­чи. Раз­мак ће тек у сед­мом ве­ку от­кри­ти пре­пи­си­ва­чи у ма­на­сти­ри­ма Ирске, а тех­ни­ка ће се пр­о­ши­ри­ти Евро­пом до кра­ја де­ве­тог ве­ка. С от­кри­ћем раз­ма­ка, чи­та­ње по­ста­је мно­го јед­но­став­ни­је, а раз­ви­ја се и до та­да не­по­зна­та ве­шти­на чи­та­ња у се­би.