Da li vidte rkoz ova solva

„Stu­di­je po­ka­zu­ju da su pr­vo i po­sled­nje slo­vo re­či naj­va­žni­je u od­re­đi­va­nju nje­nog ob­li­ka”, ka­že bri­tan­ski ne­u­ro­na­uč­nik Da­ni­jel Gla­zer, di­rek­tor Na­uč­ne ga­le­ri­je na Kings ko­le­džu u Lon­do­nu. Kr­oz po­pu­lar­ne član­ke u „Gar­di­ja­nu” on ne­pre­kid­no ob­ja­šnja­va da ka­da se re­či či­ta­ju slo­vo po slo­vo, „ob­ra­da po­da­ta­ka” tra­je du­go i ka­ko je ti­me mo­zak pre­vi­še op­te­re­ćen, te­ško mu je da pr­o­nik­ne u smi­sao tek­sta, do­ča­ra sli­ke i sa­mu pri­ču. Ume­sto slo­va pri či­ta­nju pre­po­zna­je­mo op­šti ob­lik re­či ili ce­lih fra­za, ta­ko da br­zo pr­o­la­zi­mo kr­oz tekst. 

Ka­ko, me­đu­tim, mo­zak to uop­šte ra­di? Ra­ši­re­na je hi­po­te­za da u ko­ri ve­li­kog mo­zga, u zo­ni po­zna­toj kao „fu­si­form gyrus” po­sto­ji jed­na funk­ci­o­nal­na re­gi­ja ko­ja je ozna­če­na kao VWFA. Ova skra­će­ni­ca po­ti­če od na­zi­va „vi­sual word form area” i ozna­ča­va oblast gde se for­mi­ra­ju re­či od sli­ka. Osim pre­po­zna­va­nja re­či, ovaj deo mo­zga je za­du­žen i za pr­o­ce­si­ra­nje du­bljeg raz­u­me­va­nja zna­če­nja re­či, a za­be­le­že­no je i da lju­di s ošte­će­nji­ma ove zo­ne mo­zga če­sto ima­ju dis­lek­si­ju.

Po­sto­ja­nje obla­sti VWFA je kon­tro­verz­na mo­der­na hi­po­te­za, ko­ja je pri­tom te­ško ob­ja­šnji­va evo­lu­ci­jom. Čo­vek či­ta tek ne­ko­li­ko hi­lja­da go­di­na i te­ško je raz­u­me­ti ka­ko je za ta­ko ma­lo vre­me­na (u od­no­su na sta­rost vr­ste od bar 100.000 go­di­na) mo­zak evo­lu­i­rao to­li­ko da či­ta­va re­gi­ja bu­de spe­ci­ja­li­zo­va­na za či­ta­nje. Za­to se sma­tra da je u pr­o­šlo­sti ova oblast ima­la ne­ku op­šti­ju ulo­gu, za pre­po­zna­va­nje ra­znih va­žnih stva­ri, ali da je da­nas mo­zak ko­ri­sti za či­ta­nje.

Bri­tan­ski ne­u­ro­lo­zi Ke­ti Prajs i Džo­zef De­vlin spro­ve­li su 2003. uti­caj­nu stu­di­ju ko­jom su po­ka­za­li da funk­ci­o­nal­ni snim­ci ske­ne­rom ne po­tvr­đu­ju po­sto­ja­nje jed­ne VWFA obla­sti, kao i da je „oblast mo­zga za­du­že­na za či­ta­nje” sa­mo mit. Upr­kos to­me, hi­po­te­za ni­je od­ba­če­na, a da­nas je ra­ši­re­no uve­re­nje da VWFA po­sto­ji, ali da za­u­zi­ma raz­li­či­to me­sto i za­pre­mi­nu kod raz­li­či­tih lju­di. 

Raz­mak ot­kri­ven tek u sed­mom ve­ku

Ame­rič­ki autor Pol Sa­en­ger u iz­da­nju Uni­ver­zi­te­ta Sten­ford 1997. go­di­ne ob­ja­vio je zna­čaj­nu knji­gu (na­ža­lost, ne­pre­ve­de­nu kod nas) „Spa­ce Bet­we­en Words: The Ori­gins of Si­lent Re­a­ding”, u ko­joj raz­ma­tra teh­no­lo­gi­je ko­jom su kla­sič­ni tek­sto­vi be­le­že­ni. Na­i­me, lju­di Sta­rog sve­ta ni­su po­zna­va­li da­na­šnju in­ter­punk­ci­ju i još va­žni­je – pri pi­sa­nju ni­su ko­ri­sti­li raz­mak iz­me­đu re­či. Raz­mak će tek u sed­mom ve­ku ot­kri­ti pre­pi­si­va­či u ma­na­sti­ri­ma Irske, a teh­ni­ka će se pr­o­ši­ri­ti Evro­pom do kra­ja de­ve­tog ve­ka. S ot­kri­ćem raz­ma­ka, či­ta­nje po­sta­je mno­go jed­no­stav­ni­je, a raz­vi­ja se i do ta­da ne­po­zna­ta ve­šti­na či­ta­nja u se­bi.