Има ли славистике ван словенских земаља
Деветнаестовјековно праскозорје лингвистичке славистике носи неизбрисив печат посленика из несловенских земаља – Бругмана, Шлајхера, Мејеа, Вајана и многих других. Словенска филологија у несловенским земљама, како лингвистичка тако и књижевноисторијска, наставила је да штедро приноси овој дисциплини током доброг дијела минулог стољећа. А онда, у посљедњих тридесетак година, свједочимо процесу растакања несловенске славистике на лингвистику и упореднокњижевна истраживања, обоје на материјалу словенских језика и култура.
Тако онда имамо унеколико схизофрену ситуацију да у несловенским земљама постоје славистички одсјеци, организације и часописи, а научноистраживачки рад није славистички него општелингвистички односно упореднокњижевни.
Два су могућа излаза из овог раскола – или да се речени одсјеци и организације распусте или да се истраживачки рад, макар дјеломично, врати у славистичку матицу.
Ја се залажем за ово потоње. Темељно питање на том путу повратка гласи: шта је карактеристично за словенске језичке културе у цјелини и сваки појединачни међу њима умјесто тренутно преовлађујућег: како се на грађи словенских језика и култура могу показати општелингвистичке или општекултурне закономјерности. Првопоменута оптика је славистичка а потоња општелингвистичка односно упореднокњижевна.
Будући слависта језикословац, указаћу на подручје могућег преображења лингвистике на славистичком материјалу у славистичку лингвистику.
Словенска лексика одлагалиште је (и тиме могуће ископиште) културних образаца: својеобразних појмова, широкоприхваћених вриједности, устоличених поступања. Не ради се ту само о ријечима везаним за културу и „језичкој слици свијета”, о чему се много пише, него о знатно ширим областима које се могу сврстати у три слоја: дубински, размјенски и површински.
С једне стране, културни идентитет говорника словенских језика одређен је специфичним конфигурацијама лексема и лексикона. Ове карактеристике у дубинском лексичком слоју отпорне су на промјене и интервенције. С друге стране, то колико одређени језик посуђује лексику (или је не посуђује) и из којих извора, дакле размјенски лексички слој, смјешта његове говорнике у одређене културне кругове (европски, блискоисточни итд.). Коначно, динамика дијалога лексичких нормативаца и говорника стандардног језика додатно одређује културни идентитет у површинском слоју, подложном наглим промјенама и интервенцијама.
У сваком од речених слојева постоје могућности интердисциплинарних истраживања и повезивања тражења словенских специфичности са устоличеном традицијом међукултурне антропологије и психологије (од Хола преко Тријандиса до Хофстедеа и Низбета). Несловенска славистика овом истраживачком току може допринијети не само несловенско-словенским контрастом него и успостављањем конзистентне методологије и ракурса знатно ширег него у словенском свијету.
Овакав славистички поглед са несловенске осматрачнице може обогатити слична презања у словенским земљама (Корнилов, Шмељов, Бартмињски, и други) a и залијечити поменуту схизофренију несловенске славистике.
*Аутор је професор славистике и шеф Одсека за германистику, славистику и румунистику на Државном универзитету Аризоне. Његова нова књига „Lexical Layers of Identity. Words, meaning, and culture in the Slavic languages” (под уговором, Cambridge University Press, 2019) залаже се за оживљавање славистичке лингвистике.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
