„Велика Србија” на кружном току
Локална власт у Ужицу најавила је недавно на свом порталу градњу још једног споменика. Планирају, како наводе, да усред јединог ужичког кружног тока поставе статуу „Велика Србија”. Ради се то, објашњено је, у оквиру „измене урбаног идентитета Ужица”, с намером да споменик свечано буде откривен 1. новембра ове године, на стогодишњицу ослобођења града у Великом рату.
Ужичка „Велика Србија” биће направљена по узору на дело једног од најпознатијих вајара у међуратном периоду Ђорђа Јовановића. „Он је статуу која представља богињу која у једној руци држи круну Карађорђевића, а у другој заставу Краљевине Југославије, направио по договору са Александром Карађорђевићем”, пише у овој најави градње споменика у кружном току и додаје да ће плато са статуом бити урбанистичко решење са печатом професора Владимира Лојанице.
Мада до остварења ове намере има још пола године, јавност су одмах преплавили написи о ужичкој три метра високој „Великој Србији”. Из њих се, рецимо, по једнима могло читати да је идеја о том споменику потекла „одозго”, од генералног секретара председника Србије Николе Селаковића, а по другима да је он подржао ту идеју потеклу од градских власти. Помињу се и трошкови: „Велика Србија” коштаће око 20 милиона динара, с тим што би тај износ био обезбеђен из буџета града и донација.
Будући да су мишљења Ужичана увек и о свему подељена, ставови „за и против” нису мимоишли ни идеју с „Великом Србијом”. А подељености се подгревају, јер је у ову замисао уплетена и прича о Титовом споменику. Без реалног разлога, јер се код бронзаног маршала одавно ништа не мења: и даље стоји тамо где је већ више од четврт века, склоњен од погледа иза зграде ужичког Народног музеја, без шансе да се одатле помери (упркос петицији да се врати на Трг партизана с готово 5.000 потписа грађана, па борачкој тужби и судској пресуди).
Једно је, ипак, сигурно у ужичким причама о споменицима: однос према овим белезима прошлости не служи генерацијама Ужичана на част. Некад су, рецимо, славили младе револуционаре па пред Техничком школом поставили споменик Радоју Марићу, који је, кад су се друштвене промене догодиле, у овом веку целу деценију био обезглављен: стајао је на улазу у школу само постамент без Радојеве главе, тек у новије време она је извађена из школског магацина и на споменик поново стављена. А о томе да су бронзани Броз на тргу и име Титово Ужице некад били симболи града на Ђетињи толико је писано и причано, док се данас неки таквих симбола стиде.
Пошто је време такво да свака тема углавном траје тек дан-два, овде се олако заборавило како је пре две године ова ужичка власт понудила да под своје окриље град прими Споменик Димитрију Туцовићу који су исељавали са београдске Славије. Мада Ужичани већ имају једно спомен-обележје утемељивачу социјалдемократије, у Малом парку поред градске куће. Хтела је управа града да стави Димитрија са Славије усред тада планираног кружног тока (тамо где ће стајати „Велика Србија”), због чега су тај простор планирали да назову „Мала Славија”. Од намере с овим спомеником потом овде није било ништа, с тим што је кружни ток урађен.
Није ова градска власт имали среће ни са скулптуром званом „Лебдећи Тесла”. Она је у ужичком Малом парку постављена јула 2015, улепшавала је тај простор, али одатле почетком 2017. изненада склоњена. Град је „Лебдећег Теслу”, у немогућности да плати 40.000 евра, вратио њеном аутору, вајару проф. др Драгану Раденовићу. Представници града тада су објаснили да је то превисока цена.
Остаје после свега нада да ће „Велика Србија” бити боље среће у граду овакве споменичке традиције.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
