Поново освојена наивност

АЛХЕМИЈСКЕ СЛИКЕ ЦВЕТКА ЛАИНОВИЋА
Последњи Христ, према удовици сликара назван „Мој Христ”, синтеза је претходних. Ово лице пече нас из Космоса, стиже из Светлости. На медитативној половини лица око изражава помирено чуђење, с десне стране патњу намењену људском свету и жудњу за Оцем

Цветко Лаиновић је знао о сликарству као занату све што се може сазнати. У гесту како је ово знање одбацио и задржао од њега само онолико колико је безусловно потребно, крије се есенција његове уметности.

Нема то никакве везе с минималистичким правцем модерне уметности која и није ништа друго до поза без позе, лажна наивност.

Друго је конструктивни заборав и у том смислу Лаиновић је Велики Заборавко модерног српског сликарства. Заборав је пут до дубљег сећања, стаза права као стрела, опасна и патничка. Ниче је, као и готово све, знао и то: „Божанско је уметност заборава”. Одгурнути све сувишно, састругати окамењене слојеве индивидуалног и уметничког бивства, личног сећања и уметничке традиције, е, али је за то потребна велика храброст. Храброст и искуство озбиљног, истинског живота.

Посредством заборава поново освојити наивност, пронаћи архаичне слојеве и показати их и уздићи на светлост: алхемија је и Цветка Лаиновића.

Последњи цртежи, Лаиновићеве „слике у боји” тек што су настале. Попут птице која својим крилом тек што дотакне огледало воде и као последица тананог додира на површини се јављају кругови, меке линије и оне тада шапћу о Неизрецивом и Неименљивом.

После његових „белих слика”, алхемијске фазе албеда, животно дело сликара потпуно је заокружено операцијама цитринитаса и рубеда. Наравно, осим жуте и црвене заблистају све боје, и плаве, зелене, али је Операција важна.

Као што у последњем ставу симфоније закликће људски глас, како би речју и гласом објавио оно што већ инструментима није могуће рећи, у Лаиновићевим позним цртежима тако је стављају заједно боја и линија.

Једно тело, две душе

И приказивање човека је особено, носи знаке индивидуалног система симбола. Или се фигуре стварајући комплементарне форме заокружују, сљубљују једна с другом, или из једног јединог стабла израстају две фигуре. Већ је то елементарна узајамна припадност, симболичко јединство симбола језика слике. Леонардо га је користио у цртежу „Света Ана с две друге”, где Ана и Марија представљају два аспекта женствености, али се њихова фигура грана на две стране из једног јединог тела, као и Пикасо и многи други. Лаиновићеви актови и љубавнице иначе подсећају не само мене на Пикасове цртеже.

Тајна и света азбука

Већ се и на његовим сликама белог раздобља јављало неколико ознака, бледих мрља у боји, тада се боја тек рађала, није имала места на овом ступњу аскезе, у албедо фази.

Боја се рађа на наше очи на овим последњим цртежима, истински се пробија из белине, или, ако вам се више свиђа, из црнине.

На Лаиновићевим цртежима поверујем у сваку боју. Поверујем у њихово изворно, примордијално значење, могу да заборавим симбологију боје, терапију боје и интелектуалне наносе везане за све боје: ословљава ме душа боја.

Међутим, није боја једина ствар која повезује слике, него један с математичком прецизношћу с доследношћу примењен, ванредно јасан заједнички језик облика и симбола.

Материнство

Лаиновић кроз слике „Богородице” прича о материнству као ренесансни мајстори. „Богородица с Христом” понавља позитуру „Јесење сонате”. Чакра-круна Богородице је отворена, на лицу се огледа брижност и бескрајна љубав: дуж чела се протеже јака, изразита боја која, наравно, може бити и чеона трака посвећених, као што учи карактерологија спиритуалног лица. У левом оку, дакле медитативном, огледа се унутарњи свет забринутог погледа, десно зрачи безвременим миром и ведрином материнства, и пажљиво се привија над лицем младог Христа које се утапа у Богородици. „Богородица I” љупко повијеном главом наговештава предосећање бола – и два тела која се међусобно дијагонално укрштају у тами смештена су подаље од блиставе плаве и беле позадине. Лице Мајке смирено је и благо тужно, стопала дражесно-незграпно почивају једно на другом.

„Богородица II” је Лаиновићева Пијета. Позиција крста одговара претходној слици, Христова фигура детета огромна је, као на старим иконама, на лицу Мајке огледа се бескрајни бол, сва ова патња исцртана је јаким линијама испред црвено-црне позадине.

Религија – братство

Међу Лаиновићевим храмовима „Острог” и „Капела на Ловћену” готово да представљају диптих, толико су браћа да будући да су се посебно нашли на продаји, вечито ће плакати јадан за другим. „Острог” објављује у тами блиставо плаветнило и светлост: капија вере. У десном горњем углу остављена малена бела мрља знак је Светлости и благослова. Насупрот томе, антропоморфни облик „Капеле” стоји у тами, на месту срца празно остављена бела мрља, а у десном углу већ увећана белина упућује на присуство Бога.

 „Црквица” је попут милог дечјег цртежа, али јој је филозофија много дубља: храм је на црној позадини исцртан на тамноплавој основи. Релативна светлост је то у тами. Светлост овде предочава крст, Веродостојност, деформисан од бола, исцртан на златножутој позадини. И на врху црквице крст је нагнут у истом смеру, подсећа на Голготу.

Вера

Лаиновићеве главе Христа заслужују посебну теолошку студију.

Прва је „Плави Христ”. Лице је постављено у средину поља слике, нос је оса симетрије. Бол предочавају издужено лице и смер очију. Лице се уздиже из доње, црне позадине према плавом доминантном делу горњег дела слике. И саме линије су плаве. То је туга а уједно и мир Сина Божјег који је сишао у људски свет.

Облик лица је отворен одоздо и одозго: Пут према горе. Форма подједнако подсећа на Грала и на горки пехар.

Слика „Христ” нацртана је ортодоксним потезима који призивају традиционалне иконе. Блиставо лице Христа Сина Божјег, можда васкрслог Христа. Има у њему снаге, лепоте, позадина се злати у зеленкасто-жућкастим преливима, линије су једноставне, исцртане у замаху.

„Христова глава”, црвенкасти Христ, потресна је слика Голготе и распетог Христа.

Ова глава Христа одиста приказује Патника искупитеља човекове таме, Сина човека (Бен ха-Адам). Благо повијена глава, од бола издужена у облик троугла, смер очију, набори на челу, који могу бити и ознака трновог венца, пламено црвена боја позадине – знаци су бескрајног бола. Брада која се завршава оштрим врхом указује на жуто које симболизује земљу. Лице има облик латинског слова V, али је заправо знак слова А.

Први древни писмени знак, А, изворно подсећа на данашње латинско слово V, и приказивало је главу бика. Касније се обрнуо на страну, од њега је, на пример, настало грчко слово алфа, па се у модерном писму древно А обрнуло према доле. Апокалипса је трен поновног обрта А: колективна метаноја. Једно једино слово, али ако се обрне тад дрхти планета.

Лице Христа, ватрени троугао који указује према горе, овде се обрће према доле, преузимајући на себе позитуру воденог троугла који указује према доле. То је суштина месијанског обрта, акт искупљења.

Једном ћемо можда опет исправно написати слово А.

Последњи Христ, према удовици сликара назван „Мој Христ”, синтеза је претходних. Ово лице пече нас из Космоса, стиже из Светлости. На медитативној половини лица око изражава помирено чуђење, с десне стране патњу намењену људском свету и жудњу за Оцем. Неописиво интензивна слика. Прилазећи ближе искрсавају одређене, па ипак уздрхтале линије када цртамо тако да напетих мишића притискамо оловком површину.

Хамвашевско хијератично подрхтавање водило је руку сликара.