ЗАБАВА МИЛИОНА

Све је лакше него изаћи на крај са билбордима. Неки експерт за политички маркетинг их је дефинисао као „агресивне крајпуташе”. Са свих страна и из свих углова притиснути смо нападном предизборном рекламом.

Неке физиономије напросто није могуће избећи, и тек 11. маја биће познато да ли су нам ти насушни људи понуђени у превеликим дозама или их чак има мање него што желимо.

Углавном нема нових лица и то би могла да буде крупна мана опште јавне предизборне поруке. То је већ досада, као оквир у коме лако препознајемо симболе наше неизвесне свакодневице. Неки од њих су (непозвани) већ 18 година у нашим животима.

Како нам се они обраћају? Углавном са порукама које су намењене апстрактном гласачу, његовом упросеченом фото-роботу. Нема доказа да су маркетиншке агенције показале креативност која би надмашила партократску скученост.

Изгледа да су стручњаци за велике паре морали да се прилагоде суженим визурама партијских лидера. Или је можда све ово врхунац њихове луцидности, што неизмерно доприноси осећању да су политичке идеје углавном пресушиле.

За мислиоце слогана, Србија је кључна реч. То би могао да буде добар избор да се на време водило рачуна о могућности претераног хабања. У околностима сувише честе употребе, појам губи моћ реалног утицаја и претвара се у узгредну језичку поштапалицу.

Демократска странка Србије је изабрала прилично „суву” паролу, која гласи: „Подржи Србију!”. Порука је крајње директна, али и неделикатна, па тако одбијајућа. Ко дакле не подржи ДСС, тај не подржава ни отаџбину. Поистовећивање политичке партије са општим вредностима јесте манир у оквиру стереотипа, али то се може учинити вештијим лексичким посредовањем.

Из наведене изреке „природно” произилази драматизација у којој учествују симпатизери – натуршчици, чија је реплика сугестивно окончање идеје и гласи: „Подржи је и ти!”.

То је нека верзија накнадног упрошћавања тежишне поруке ЛДП-а, која се састоји у модернизованој обнови предања („Шири даље”). Такав приступ, у позној електронској ери представља извесно креативно освежење и сам по себи је негација патетичне, реалсоцијалистичке шеме.

Кључну отаџбинску реч није избегао ни ДС („За европску Србију!”). Порука је сигурно производ вредносног компромиса насталог на размеђи косовске трауме и европских стремљења.

Понуда би могла да има солидну јавну отвореност да није противречна у амбијенту лова на новорегрутоване бираче – евроскептике. И овде је јасан стваралачки проблем, који произилази из феномена „хабања појмова”. Употреба Европе и Србије толико је честа да се смисао слогана лако загуби у недостатку потребе да се о њему мисли као о нечему што је оригинално.

Проблем са аутентичном идејом имају и радикали. Изабрали су „Напред Србијо!”. Изрека је донекле у нескладу са њиховом природом, јер се чини да је превише помирљива, мекана и обична. Нема у себи енергију промене, макар и унатраг, него само најаву увежбане демагошке динамике.

Донекле, то је модел који наговештава некакво „кидање” са прошлошћу и даљи ход без освртања. Прва реч више приличи социјалистима него националној десници. Ипак, изрека у себи садржи ведри наговештај домаћинске чврстине и коалиционе отворености за поруку „Подржи Србију!” Подржи је и ти!

Ово наравно није крај са употребом Србије у призивању расцепљеног гласачког тела. Странка Богољуба Карића, која је после бекства њеног лидера из отаџбине отишла на маргину, изабрала је крајње поседничку изреку: „Не дам Србију!”.

Ко је не да и коме – није објашњено, а вероватно неће ни бити. То би могао само онај ко је имаи макар је у стању да симболички располаже њеним збирним емоцијама. Али, креатори кампање као да су били помало уморни док су радили, а можда и они који су усвајали њихове идеје.

Омладина ПСС-а дели летке крајње необичног садржаја: „Доста је!”. На летку је фотос младог човека који је из неког разлога у тешком протесту и под влашћу неконтролисаног беса, и тај призор, због става, згрчених прстију и гримасе делује крајње одбојно. Тек на другој страни летка видимо зашто је такво лице фотографисано. Па каже: „Доста је разних кретена и кретенчића на озбиљним и одговорним државним функцијама!”.

Изгледа да ни у Карића више нема пара, па ко год шта предложи иде у увесељавање изборне јавности. Као што има много радости и урнебеса у промоцији будућих градоначелника Београда. Али, то је већ престона урбана забава.

Под окриљем ноћи често се потуку активисти који лепе и прелепљују плакате. Нема доброг објашњења зашто се бију и зашто се мрзе. И лица њихових шефова и изреке на тим огласима личе на креацију исте политичке радионице.