Банке у – леру

Више нема никакве дилеме. Било то некоме мило или не, тек инвеститори нас све очевидније – избегавају. Хајде, да не буде прејаке речи. Можда је нешто лакше рећи – да оклевају са уношењем пара у нашу земљу. Чак и за оне послове који су готово утаначени. РТБ „Бор” не мора да буде пример те врсте. Чак ни концесија уа аутопут Хоргош–Пожега. Још мање ратификација гасно-нафтног споразума са Русијом. Да ли су од нас тренутно дигли руке или је то можда нека далекосежнија одлука – у овом часу није од великог значаја за нашу привреду и њене финансије. Наши страначки и државни прваци, свеједно које боје и геостратешког усмерења, кажу да наш сукоб са ЕУ и већином њених чланица, због признавања лажне државе Косово, нису економске, већ пре свега политичке природе. Сарађиваћемо и пословаћемо са свима – на све четири стране света. Не би требало, дакле, да се тресемо за неких три до четири милијарде долара директних страних инвестиција колико нам је неопходно да дефицит текућег платног биланса не почне да „пишти” као експрес лонац, јер је у њему већ више од петине бруто домаћег производа. Онога што смо више потрошили него што смо створили.

Било како било, тек озбиљни весници наше „апстенцијалне девизне кризе” већ се наслућују. Већ се полако тресемо. Као и сваки наркоман, како је то једном приликом без много околишања оценио нашу девизну ситуацију гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић.

Да та прича није далеко од истине може се наслутити и из седативима „филованог” саопштења НБС у коме се образлаже зашто приливи у наше девизне резерве полако јењавају. Девизне резерве НБС у марту смањене су 104,3 милиона евра. Крајем прошлог месеца биле су 9,5 милијарди евра или мало импресивнијих 15 милијарди долара.Са девизним резервама банака, које су износиле 949,6 милиона евра, укупне девизне резерве земље крајем марта достигле су 10,5, односно 16,5 милијарди долара.

Нешто су их, како се каже у саопштењу, смањиле негативне међувалутне промене, због повећања вредности евра у односу на долар, али и измирења обавеза према иностраним кредиторима.

Суштина свега је, међутим, у чињеници да је укупан обим међубанкарске трговине девизама у марту драстично смањен – био је свега 498,4 милиона евра. Једва трећина у односу на фебруар и шестина према јануару. На то је, признаје се поштено у саопштењу, „првенствено утицала политичка нестабилност у земљи, услед које су банке врло суздржано отварале своје девизне позиције и куповину”. „Продају девиза обављале су највећим делом само ради задовољења захтева својих клијената”. Не и за улагања. У учесталим предизборним и постизборним месецима, који постају сами себи сврха, банке раде у леру. Неће да ризикују. Лакше им је и уносније да купују државне хартије од вредности него да се бакћу са привредом у веома неизвесним политичким и економским околностима.

Отуда и стрепња да ове године нећемо напабирчити ни две милијарде долара страних директних инвестиција. Без обзира на то које постизборне коалиције формирају владу. А то је минимум минимума да Србија, а и ми са њом, као стари девизни „наркоман”, не западнемо у још тежа искушења.