Нешто светлости на историјски мрак
Карлове Вари – Не занима ме ако ћемо се уписати у историју као варвари – реченица је из 1940. године која се приписује румунском диктатору маршалу (Јону) Антонескуу и која је постала наслов новог играног филма Раду Жудеа, једног од припадника румунских „новоталасоваца“.
И као што је, у Берлину пре неку годину награђеним, филмом „Аферим“ истраживао погрешно „прочитане“ делове румунске историје копајући по осећању кривице у колективној румунској савести, Жуде се и сада дохватио историје. Из данашње перспективе, из визуре концептуалне уметнице Маријане која је од града добила средства да припреми уличну представу о масакру Јевреја у Одеси, заједно нас са њом враћа у период Другог светског рата. Брутално искрено огољава оне романсиране делове у румунским историјским читанкама у којима се румунска војска велича као антифашистичка, иако чињенице говоре супротно. Румунска војска се чак три године борила на страни немачких нациста, чинила је ужасне злочине над Јеврејима. У Жудеовом филму се износи и податак да их је побијено чак 380.000 и каже се да се због тога Румунија уписала на неславно друго место, одмах после Немачке...
Занимљиво је како Раду Жуде води своју филмску јунакињу кроз мрачна поглавља сопствене земље, наводећи је заправо на изазивање реакције данашњих Румуна на масакре које је починила румунска војска 1941. године. И реакција је забрињавајућа – у времену пораста национализма и политичке, циничне манипулације чињеницама, нико није превише заинтересован да се суочава са истином. Нема емпатије за жртве злочина.
Тако је филм „Не занима ме ако ћемо се уписати у историју као варвари“ постао важан глас у дискусијама о томе како се и колико бавимо нашим колективним траумама и имамо ли частан однос спрам сопствене историје. И тако је постао најбоље оцењен филм у досадашњем делу Главног такмичарског програма на 53. Карлове Вари фестивалу. Над концептуалистичком и на тренутке чак недоследном режијом, доминира тематска снага и довитљив начин да се на тематски изазов одговори. Прилично храбро.
Разговарајући са публиком и новинарима у Карловим Варима Раду Жуде је коментарисао и питања која му се у Румунији поводом овог филма најчешће постављају, а која се дају свести на следеће: „Зашто за тему свог филма ниси одабрао неки од злочина који су починили Совјети у Румунији?“. Редитељ, како каже, на то има једноставан одговор: „Када сте као друштво у одређеном историјском тренутку жртве и кажњавате починиоца, веома је опасно да поново покушате да отворите и задржите ране. То често доводи до мржње. Зато мислим да је важније запамтити историјске догађаје у којима ми нисмо жртве, већ починиоци. Здравије је за друштво.“...
***
Својеврсно читање новије историје нуди и дугометражни документарни филм „Путинови сведоци“ славног украјинског аутора Виталија Манског, који је својевремено дуго живео и радио у Москви, да би од пре неку годину заједно са породицом имигрирао у Летонију.
Занимљиво, Мански је материјал за овај филм снимио још 1999. године када је заједно са колегом једини имао приступ Борису Јељцину и Владимиру Путину у тренуцима када је Јељцин у новогодишњој ноћи, 31. децембра дао оставку и поставио Путина на председничку столицу, а снимање је уз сва одобрења наставио све до 31. децембра 2000. године. Оно што сада Мански нуди јесте ново, другачије виђење свих тих догађаја које је својом камером тада снимио о човеку који је „интерес нације ставио испред интереса појединца“ и чија је председничка кампања била у знаку реченице „Време ће победити“ коју је Путин преузео од своје вољене учитељице Вере Димитријеве.
У том новом „читању“ нема оне пређашње ауторове почаствованости близином са Владимиром Путином у чијој је кампањи заправо и сам учествовао. Филмом преовладава осећај разочарења. Мански заправо филм конципира као критику на рачун Владимира Путина. Лично, није ме у то сасвим убедио. Његов поступак је монтажа слике у складу са оним што он сам као наратор преко слике изговара. Створио је тако додатну и личну надградњу стварности.
Виталиј Мански је врстан документариста, сетите се само његовог филма „Под сунцем“ који је снимио у Северној Кореји. И „Путинови сведоци“ је изврсно урађен и по архивском материјалу чак ексклузиван филм. И он је један од Путинових сведока, само што га је камера одвојила од горњег ешалона политичке моћи...
Документарац „Путинови сведоци“ такмичи се за награду у програму Документарни филм на 53. Карлове Вари фестивалу.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
