Шешир професора Вујића остао без наследника
Крагујевац – Можда зато што смо из Крагујевца. Да је пројекат осмишљен у Београду, вероватно би био подржан. Али, морам то да кажем, племените идеје се не рађају увек у највећим градовима, али су увек плод љубави пожртвованих људи, без обзира на то где живе, каже легендарни крагујевачки професор Петар Стефановић, оснивач овдашњег Центра за младе „Школа мира”, разочаран што Министарство просвете ове године није подржало пројекат „У свакој школи има понеки професор Коста Вујић”.
– Жао ми је, највише због ђака. Изгледа да су они само формално центар нашег образовног система. Стално причамо о томе колико је важно подстицати их да размишљају својом главом, а сада им је одузето право да изнесу свој став, да кажу шта мисле о својим наставницима. Имам утисак да се неко у овом случају огрешио о ученике. Не мислим да је то урадио министар просвете Младен Шарчевић, пре бих рекао да је у питању пропуст његових сарадника, оних који су одлучивали о томе коме ће и колико средстава бити додељено на конкурсу за пројекте од националног значаја за образовање и васпитање – наводи Стефановић.
Пројекат „У свакој школи има понеки професор Коста Вујић” осмислила је група крагујевачких просветних радника, дугогодишњих сарадника професора Стефановића, са идејом да ђаци бирају „омиљене наставнике”. Ресорно министарство је прошле године подржало ту идеју, са скромних 400.000 динара, па је неколицини овдашњих професора, који су добили највише гласова ученика, на малој свечаности у Првој крагујевачкој гимназији уручено пригодно признање – „Плакета професора Вујића”.
Плакета је рад крагујевачког јувелира Славољуба Галића. У питању је леп барељеф са имитацијом штапа и, наравно, шешира – заштитног знака чувеног професора немачког језика у Првој београдској гимназији Косте Вујића, који је једно време предавао и у крагујевачкој гимназији. Нажалост, шешир професора Вујића је ове године остао без наследника.
– Жао ми је и наставника који су ове године требало да понесу ово признање. Читав радни век сам провео у просвети. Верујте ми, знам колико је тежак тај посао. Поготову данас, када су срозани и углед професора и њихова примања. У сваком житу има кукоља, али већина нас просветних радника воли свој посао, посвећена је ђацима. Разговарао сам са колегама, очекивали су и радовали се новом избору „омиљеног наставника”. Учинио сам све што сам могао, писао министру Шарчевићу, али није вредело. Не могу себи да опростим што нисам успео – каже Стефановић са осећањем да је изневерио и себе и колеге.
Прошле године је у избору „омиљеног професора” учествовало више од 2.000 ђака са подручја Шумадије. Професор Стефановић је намеравао да пројекат понуди целој Србији, да „шешир професора Вујића” постане признање од националног значаја и буде сатисфакција за предани рад и колегама у Ужицу, Чачку, Врању, Пријепољу, Ваљеву, Новом Пазару, Лесковцу, Краљеву, Крушевцу, Зајечару, Шапцу, Лозници, Зрењанину, Новом Саду, Пироту, Суботици, Пожаревцу, Неготину, Јагодини, Параћину, Ћуприји...
– Ако треба, одрећи ћу се и ауторства, само да пројекат заживи. Зар није боље да ђаци успостављају приснију везу са професорима, уместо што их препуштамо „звездама” ријалити програма. Какве вредности хоћемо да градимо, то је кључно питање које намећем за расправу кроз пројекат „У свакој школи има понеки професор Коста Вујић” – поручује професор Стефановић.
Крагујевачки Центар за младе „Школа мира”, у чијим је пројектима до сада учествовало више од 12.000 ђака, ове године обележава три деценије постојања и рада. Али не свечано како би требало, каже професор Стефановић, већ са питањем да ли је све било узалуд.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
