Понедељак, 22.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Судбина легендарног заводника

Судбина легендарног заводника
(Фото Драгослав Жарковић)

Опера „Дон Ђовани” стоји, раме уз раме, с ремек-делима Волфганга Амадеуса Моцарта, попут „Фигарове женидбе”, „Чаробне фруле” и „Тако чине све”, па је за сваки театар у свету ствар престижа да на свом репертоару има бар једно велико дело вундеркинда из Салцбурга. После 230 година од настанка, за ово дело на синоћној премијери у „Комбанк дворани” тражило се место више.

Нестрпљиво ишчекујући оперу која ће бити одиграна на новим даскама, љубитељи класике дискутовали су о томе како ће једно овакво дело, завршено давне 1787. године, изгледати у модерно уређеном простору.

– Први пут гледам оперу ван националног театра. Он има неку своју чар, али једва чекам да видим и чујем како звучи представа у потпуно другачијој дворани – рекла је шездесеттрогодишња суграђанка Милена Тешић.

Радња ове опере у два чина пуна је двосмислености – не само текстуалних, него и музичких. Она се одвија око Дон Ђованијевог односа са три жене – Дона Аном, Дона Елвиром и Церлином. Уз помоћ слуге Лепорела, он иде из једног у друго освајање.

Легенда о заводнику који је био фаталан за даме свог времена, али и за самог себе, био је инспирација Молијеру, Бајрону, Камију. У односу на друге Моцартове опере ова има знатно већу емоционалну тежину и озбиљност. Ово је једна од његових последњих опера, писана у доба када је имао доста животних проблема и, наравно, носи печат његових расположења.

Окупљени око Да Понтовог заплета о страсти освети, пркосу и казни, части и понижењу, чланове Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички” предводио је маестро Грегори Букалтер, диригент Метрополитен опере из Њујорка.

На сцени су заблистали првакиња опере Народног позоришта примадона Јасмина Трумбеташ-Петровић, Драгољуб Бајић, Стеван Каранац, Мирослав Марковски, Марко Пантелић, али и светски познати уметници Џонгтао Ли, Ванже Жанг, Жанг Жанг, Јуксјуан Чи, Мињон Хао.

Режија је поверена младом редитељу Александру Николићу, који је предводио креативни тим и испричао Моцартову оперу по трећи пут. Изгледа да сумњичаве гледаоце сценографија и опера у новој сали уопште нису разочарали. Сви су задовољно одшетали у смирај суботње вечери, сумирајући утиске о ремек-делу највећег композитора епохе класицизма.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Gordana
Ovaj članak je nekakav literarni prikaz. Ja još uvek očekujem da u "Politici" pročitam ozbiljni prikaz predstave ili muzičku kritiku. Za gledaoce je izvođenje prve večeri bilo ispod praga tolerantnog minimuma. Tako da smo odšetali u noć nezadovoljni
zoran stokic
Savršenstvo ove opere uočili su Kjerkegor, Guno, Flober, Šo..., a muzički je obrađivali Betoven, List, Šopen, Čajkovski... Mocart je imao apsolutni sluh i kada bi čuo neko delo vodećih kompozitora tih vremena, pokušavao je da ih nadmaši "kopirajući njihovu tehniku". U Pagu je već komponovano više opera "Don Žuan", a poslednja 1787: "Don Giovanni Tenorio" od Đuzepea Gacanige (Giuseppe Gazzaniga). Amadeus je dobio 100 dukata (unapred) da za prašku operu komponuje svog "Don Žuana". Naravno da je nadmašio Gacanigu! Da nove ideje nastaju evolucijom – idealno je uporediti, na primer, Gretrijevu (André Grétry) bufo operu "Ljubomorni ljubavnik" ("L'Amant jaloux"), na tekst Bomaršea, sa Mocartovom "Figarovom ženidbom", ili, na primer, "Rekvijem" Mihaela Hajdna i "Lakrimozu" iz rekvijema Fransoa-Žozefa Goseka (François-Joseph Gossec) sa Mocartovim "Rekvijemom".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.