Споменик за коцкара

Горња Гружа – Најзад је, после 73 године од упокојења, на сеоском гробљу у Доњој Црнући, усправљен мраморни споменик и упаљена свећа Радомиру Марковићу Рацану. Није то учинио ниједан од његових шесторице синова – овај „севап“ припаде Миодрагу Маринковићу, Радомировом унуку од једине кћерке.

– Кад је отац умро, имала сам три године, а најмлађе од седморо деце, брат Танасије, још је лежао у колевци – прича нам Радомирова кћерка Борика. – Наша мајка Станојка ми је причала како је отац прокоцкао најбоље парцеле које смо имали. Зато је мајка, која је доживела дубоку старост, вечито била кивна на мужа и оставила нам аманет да је сахранимо што даље од мужа. Загорчавао јој живот на овом, па да јој то не чини и на оном свету.

Јесте, Радомир је веома личио на Божу, званог Пуб, али је био много мање вешт картању од Балашевићевог јунака из песме. Коцкање му беше заразило крв; обилазио је, између два светска рата, гружанске кафане и губио за карташким столовима. Претходно је продавао комшијама њиву по њиву и готовину „стављао под пикслу“. У црквеној књизи умрлих је записано да је, 1935, умро од запаљења плућа.

– Ама, коцка му је дошла главе – исправља записано унук Миодраг. – Сваки човек је на свој начин грешан, али сваком треба подићи споменик. Подижу споменике животињама, кућним љубимцима, а како неће крштеној души, макар и са таквим пороком какав је „красио“ мога деду. Хтела је то моја мајка, а и ја сам сматрао да то неко мора да уради. Уместо дедине фотографије, какав је обичај, на порцелану смо одсликали раширен шпил карата, оне много више говоре о њему него да смо ставили слику. Био је надалеко чувен по томе што су му се радовали сви коцкарски столови широм Груже. Па нека се зна.

Унук, ипак, налази да у томе што је деда Радомир радио има и нечега доброг. Да није своје имање свео на окућницу, синови би се изделили, аргатовали би више на туђој него на својој њиви. Овако, нису имали куд – отишли су на школе и на занате, сви се лепо скућили и постали своји људи.

Е, сад кад је и чувени гружански коцкар добио пристојан споменик и кад му је, после толико година, упаљена прва свећа, ваљда ће се и његова душа смирити – коментарисали су Црнућани и одобравали ово што су учинили кћерка Борика и унук Миодраг. Али, неће се на овоме завршити. Миодраг најављује да ће у Враћевшници организовати фестивал табланетиста „Радомир Марковић“, а нада се да интересовање неће мањкати и да ће турнир постати традиционалан.