Љубазност крај Љубљанице

Пред очима гледалаца наших националних телевизија одвија се времеплов који враћа у шездесете, седамдесете, осамдесете... из којих се помаљају двадесете, тридесете, четрдесете... јер, реч је о југословенским филмовима и серијама чија је радња смештена у епоху између два светска рата, у доба окупације и партизанског војевања, у прве петољетке обнове и изградње...

У тој понуди старих серија – у жанровском (и географском) распону од „Нашег малог миста” до „Зимовања у Јакобсфелду” – уочљиво преовлађују оне произведене у Хрватској. Нису, дакле, само свежи „Раткајеви” готово свакодневна спона са хрватском драмском продукцијом. Доказ о високом квалитету оригиналног драмског програма ХРТ-а потврђују и серије „Куда иду дивље свиње”, „Повратак у Вучјак”, „Марија”, те још многи наслови с потписом некадашње Телевизије Загреб.

Ваљаност ових студиозно рађених серија огледа се у срећном споју добрих сценарија, промишљене режије, врхунске глуме и оправдава њихов поновни излазак на екран после две и више деценија. Није у питању само пословична овдашња југоносталгија и спремност да подсећамо „на оно наше што некад бејаше”. У том смислу могло би се понешто веома привлачно из тог периода пронаћи и у теветекама осталих ексјугослвенских студија, у Сарајеву, пре свега, али и у Скопљу, Љубљани...

А да ли они тамо гледају неке добре старе ствари Телевизије Београд била је прилика да се сазна путем Студија Б – Драгана Ћосић је и телевизију уврстила у део слике о забавном, културном, ноћном и уопште свакодневном животу Љубљанчана у доколици. Но ауторка емисије „Београд ноћу”, на почетку свог гостовања по главним градовима бивших југословенских република, држала се профила матичне емисије. Кретала се светом уметности, моде, кафића, дакле оним што подразумева излазак из куће и одвајање од телевизора. Срела се са неколико познатих личности, пронашла занимљиве саговорнике, спретне у дочаравању духа места, без зазора се ослонила на сасвим личне утиске и запажања током кратке посете овој вароши. Све укупно, био је то један леп кроки, исцртан опуштеном руком, са довољно привлачним назнакама које буде радозналост, па и жељу за још којом скицом истог мотива.

Ни Драгана Ћосић није одолела да истакне да су је крај Љубљанице примили љубазно. То је, изгледа, нешто што репортере из Србије увек посебно обрадује током њихових путешествија Балканом. Срби, јасно је, воле да их бивша браћа а садашње комшије – воле. Па наглашавају да су били пристојно примљени тамо и врло поносно пребројавају оне који се реше да их походе овде, што Гуче, што Егзита, што новогодишњих пијанки ради.

Наш ТВ поглед у ново нам иностранство пати, уопште узев, од извесне дозе снисходљивости којом ваљда сваки новинар овдашњи мисли да треба да се правда за ароганцију уприличену негде некад и у његово име.Но и то ће проћи...