Изабрана седморка

Специјално за „Политику”
Беч – Галерија Езл из Клостернојбурга, од свог оснивања 1995, једна је од најзначајнијих уметничких институција Аустрије, али и један од главних центара озбиљног уметничког дијалога са угледним интернационалним галеријама и приватним колекционарима. Од ове године, њеном тринаестогодишњем концепту придодат је и музички елемент. Поред концерата класичне музике најављују се експериментални мултимедијални перформанси, а Езл већ другу годину заредом организује такмичење за композиције електронске музике „Цајткланг”, на којем учествују студенти из читаве Европе.

Изложба „Од Базелица до Ласниг”, која у галерији Езл траје до 25. маја, посвећена је сликарству седам најзначајнијих послератних уметника са немачког говорног подручја: Зигмара Полкеа, Марије Ласниг, Арнулфа Рајнера, Герхарда Рихтера, Анселма Кифера, Маркуса Липерца и Георга Базелица. Иако су у сврху ове изложбе стављени у рам „аустријско-немачке” сликарске лиге, ради се о уметницима који су без сваке сумње извршили велики утицај на развој савременог сликарства од седамдесетих година прошлог века наовамо.

Било да се ради о телесности Ласнигове, теми пролазности и безнађа код Кифера и Рајнера или експериментисању са самим сликарством једног Базелица, Рихтера, Полкеа и Липерца, полазна тачка ових сликара је иста – потрага за личним идентитетом. 

Изложба третира све развојне фазе појединачних сликарских путева ових уметника, без обзира на то што је сваки од њих експериментисао различитим формама уметничког изражавања. За „изабрану седморку” каже се да је својом експресивном сликарском снагом „допринела спасавању сликарства од изумирања”, а у прилог овој теорији говори и то да се продајне цене Базелицових, Полкеових и, пре свега, Рихтерових платна полако приближавају Херстовим, Ворхоловим или Пикасовим делима на светским аукцијама. Многи од њихових радова у међувремену красе изложбене просторе МоМЕ, Гугенхајма, Тејта и других значајних светских изложбених простора. 

Не само да сликарство, упркос многобројним суморним пророчанствима која су о њему кружила, није „умрло” него се чини да последњих деценија доживљава своју ренесансу. Вечите дебате о учмалости постмодерне и владавини савремених медија почињу да јењавају, а на сцени се јавља све већи број сликара који проналазе нове ликовне изразе. Као типичан пример нововременске инвентивности могу се узети „слике” Анселма Кифера, које залазе у поље монументалних инсталација, скулптуре и архитектуре, али никада без своје најбитније сликарске базе.

Кифер је инспирисан немачком, грчком, египатском и месопотамском митологијом чију симболику често користи у свом истраживању феномена когниције, сећања, заборава и људске пролазности. За разумевање Киферовог сликарства је битно и сликарево суочавање са мрачним добом немачког националсоцијализма: „Антихеројска историјска платна великог формата која представљају оронуле споменике, напуштена или пренасељена места и морбидне пејсаже, заправо описују садашњицу коју је нагризла и уништила прошлост”, записано је у информацији о изложби. 

Светски етаблирана аустријска уметница Марија Ласниг прославила се својим портретима који су резултат детаљне студије тела, понајвише сопственог, као и јаког контраста између голих, празних простора и тела у покрету. И, док се на сликарским платнима Ласнигове људске судбине, карактери и емоције отварају као на длану, „дитирамбска” платна Маркуса Липерца из шездесетих година прошлог века одричу се сваке смислености у својим дивљим поигравањима са неконвенционалним слободним интерпретацијама „ове” и „оне” реалности.

За разлику од Липерца, добитник Волф награде за сликарство 1995. Герхард Рихтер слика своје мотиве смењујућим техникама које су кроз протекле четири деценије пролазиле фазе фотореализма, апстракције, експресионизма, објективизма и слободног сликарства. Од позног двадесетог века, његов стално распознатљив уметнички потпис су живописне боје које спатулом наноси на платно.

Плуралистички приступ сликарству има и Зигмар Полке који је, поред Рихтера и Конрада Лига, такође и један од оснивача сликарског покрета „капиталистичког реализма” (шездесетих). Полке комбинује фигуративну, апстрактну и класичну технику са фотографијом, витражима и графиком, а од осамдесетих активно употребљава некласичне материјале попут декоративног штофа и тапацирунга, преко којих прелази лаком и бојама. Најпознатија дела настала овом смелом комбинацијом припадају серији „Летње сцене” из 1982.

Могло би се рећи да је живот Георга Базелица био постављен наопачке све до 1957. када се из Источне преселио у Западну Немачку, а да је – десет година касније, када га је коначно исправио, решио да изврне своје сликарство. Од 1969. када је довршио своју „Шуму постављену наглавачке”, Базелиц се деценијама снебива да неки од својих портрета или пејсажа покаже са ногама или корењем на земљи. Базелицови рани радови у „слободи” прожети су неповерењем и према диктатури која га је годинама тлачила, и према западним епитомима слободе и индивидуалности, а од деведесетих поново је окренут социјалреализму.

Изненађење изложбе у Клостернојбургу је Базелицов „Ремикс” – серија радова који одступају од његових типичних композиција које пркосе земљиној тежи.