Земља Србија

Од када Србија има самосталну репрезентацију Владимир Стојковић је практично незаменљив на њеном голу. У протеклих 12 година 84 пута је био у тиму, што је рекорд за голмане у историји нашег фудбала.

Својом прошлонедељном изјавом да се стиди што је Србин и да ће да врати пасош изазвао је опште згражавање. Врло брзо се покајао због онога што је рекао, али је и та једна ноћ била довољна да се усковитлају страсти.

Да ли Стојковић треба да буде на стубу срама или да му се опрости?

Његов живот би могао да послужи за озбиљно социолошко истраживање о томе кроз шта је наше друштво пролазило. И још пролази.

Све је почело када је први пут приступио Партизану. Као бившем првотимцу Црвене звезде то му нису опростили ни тадашњи руководиоци тог клуба (поништена му је чланска карта), а, тим пре, ни најусијаније навијачке главе јер је, по њиховом схватању, то равно промени вере.

Уље на ватру је доливао и сам. Те можда и јесте Мустафа, те демонстративна молба најзадртијим навијачима свог новог клуба да му опросте „ружну прошлост”, то јест каријеру у Црвеној звезди.

Као репрезентативцу Србије претио му је линч у Ђенови. И то од наших навијача. Због тога је добио полицијско обезбеђење.

Можемо ли да замислимо како је човеку коме Дамоклов мач виси над главом?

Стојковић је одлазио у иностране клубове и враћао се у Партизан, али је стално бранио за Србију.

На два светска првенства је био међу онима којима нема шта да се замери. Његово животно дело вероватно је одбрањен пенал против Немачке 2010. у Јужној Африци.

У вечитом дербију, и то од изузетног значаја, примио је гол за који на основу снимака не може да се тврди да ли јесте био или није. Нешто раније је изостављен из репрезентације за Лигу нација, иако нико не каже да има бољих од њега.

Све се то таложило у њему. А и опште околности су такве да оно што му је излетело из уста после утакмице Партизана с Црвеном звездом не одудара од неких струјања у друштву.

На нашим стадионима се звиждало државној химни наводно зато што је комунистичка, а она је у предратно време била химна соколске организације чији је старешина био престолонаследник. Да би се срушио ондашњи политички систем рушен је и углед државе, њених установа, знамења...

Због рата у Југославији окривљени су Србија и Срби. То су прихватили и неки код нас. И кад сад неко спомене „земљу Србију” то схватамо као да је рекао да је у њој све мимо света. Оног нормалног.

Пошто таквог оцрњивања сопственог народа и државе код нас има и превише, то нам се усађује у подсвест. И у афекту лако може да се плане.

Ко од нас није чуо да неко псује државу незадовољан овим или оним? Или да разочаран у неког или нешто каже да смо најгори народ на свету?

Кад је голману језик био бржи од памети свима је то, с правом, засметало. А да ли је тако и када нам сличне поруке, и то свесно, шаљу кроз филмове, књиге или на неки други начин?