Срећна лица у реду испред посластичарнице у Хавани

Ставила сам тачку на мом глобусу. Са источне обале Аустралије до Кубе ће бити исто толико сати путовања као до Србије. Спојићу и те координате. Знам после овог путовања изгледаће ми и Србија и Аустралија другачије.

Гледам дивну плаву обалу Коралног мора поред којег шетам сваки дан и возим бицикл и мењам плаже, и замишљам ту другу обалу у Куби, коју ћу тек да видим.

Стигли смо у Хавану, мој млађи син и ја, преко Лос Анђелеса и Мајамија касно ноћу. Мајами и Хавана су само око 100 миља далеко. У Мајамију смо чешће чули шпански него енглески. Kaд смо стигли у Хавану и прошли царину, одмах смо  узели  такси и кренули ка нашем смештају близу мексичког залива, на Малeкому, у Ведаду.

Карлос, наш домаћин, чекао нас је иако је било већ 22.30. Само је изронио из мрака. Наша комуникација је била врло интересантна. Знао је мало енглески, баш колико и ми шпански, али смо имали припремљене мале речнике за различите ситуације и учили смо управо оно што нам је требало. Карлос је био тако експресиван и живахан да смо могли одлично да га разумемо, а онда смо почели да увиђамо које су речи исте у шпанском и српском. Једна од првих речи је била канал, када нам ТВ није радио.

Повлачио би доње очне капке и понављао: „Looking, looking”. Онда нам је једног дана открио да му је мама Кинескиња а отац Кубанац. Причао нам је како је и он покушао да ради ван земље. Отишао је у Шпанију и брао је јагоде на фарми али му то искуство није било нарочито лепо.

Прва три дана таласи су лудо ударали и достизали висину до 10 метара а капи воде квасиле посматраче удаљене 50 метара. Као да си под Нијагариним водопадима. Аутобуси и возила нису возили уз обалу. Током ноћи таласи су били још већи, снажније су ударали и било је хладније.

Ниједног тренутка се нисам плашила невремена. Дисала сам слободу, враћала сам се у године моје прве и друге деценије живота.

Све је правило неку чудну везу. Све ми је било блиско, и оштећени тротоари, велелепне виле окруњене временом; људи и црни и бели, са изражајем живота на лицу. Све је врвело од живота. А нарочито жене, њихови осмеси, гласан смех, искра у очима, њихова енергија, боје, облици тела. То се осећа кроз њихове покрете, да оне уживају у свом телу и својој женствености, ма ког облика тело било. Носе махом хеланке, уске блузе и хаљине.

Није битно шта поседујемо у овом свету, важно је да си „добро”, жив и да осећаш свој живот, да му се радујеш, да се радујеш сваком новом дану, само што је дошао, што је нов и што је твој, и што си ти у њему.

Девојчице у школи имају лепе униформе, сукњице модерног кроја. Школска деца су врло пристојна на улици и забављају се са својим друштвом. Уживају у колективним спортовима и крећу се у групама.

Дугачке колоне људи чекају испред Копелије, најпознатије посластичарнице, смештене у великом парку подељеном на четири дела. Ови редови су ме подсетили на мој боравак у Русији 1976. године и њихове редове за сладолед и квас, али у исто време и на слободу шетања ноћу по Лењинграду за време белих ноћи, када дан ни престајао није, и када смо могли као студенти да не спавамо по целу ноћ.

Прилази центру Хаване изгледају као фавеле. Учмали градски живот, сиромашно становништво, мала деца тек нешто старија од беба, можда од годину-две, сама на улици ходају. Мачке и пси доброћудно и слободно шетају улицом.

Хабана Виеја, Стара Хавана, 1982. заштићена од УНЕСК-a.

Тргови, зграде, неке обновљене са дивним фасадама пастелних боја. Пастелно плава је изгледала много лепше него на слици. Гомиле туриста. Галерије са дивним двориштима, баштама, са тропским растињем. Поплочане улице каменом. Предивне градске капије.

Кубански младенци излазе из једне такве капије са девојчицом и дечаком. Дечак је био нарочито интересантан, прави мали карактер у минијатурном сакоу.

Дивно уређена алеја од клесаног камена, са црним лампионима и многобројним лавовима чуварима у Прадо улици. Алеја препуна слика и уметничких предмета, резбарених животиња, музичких инструмената.

У зеленој згради , на балкону, која гледа на главни трг, пили смо кафу и јели воћну салату од ананаса, папаје и гуаве. Била је одлична, али не баш као оно свеже, органско воће, које смо купили у фавели.

Огромна пијаца сувенира и слика најразличитијих стилова и техника, комбинација модерног сликарства и традиционалних слика Хаване са карактерима из кубанске револуције. Просто ти се врти у глави од толико боја и детаља. Мала пијаца са симпатичном продавачицом, младом Кубанком, која је говорила енглески боље од осталих.

Свиделе су ми се две слике са мотивима кубанске архитектуре и олдтајмера. То је мотив који је свугде присутан, али те две омање слике, биле су за мене нешто посебно. Све врви од уметности. Пуна огромна хала на пристаништу. Ту можете ићи и сатима разгледати хиљаде слика, уметничке предмете, антиквитете, декорисане таблице за кола, лутке, мајице, тањире, шешире, ташне и сувенире од коже, мачке, жабе, све обојено живим бојама, затим папирне моделе кола и мотора, олдтајмера направљених од лименки, моделе бродова, маске, бубњеве, домино…

Дуж уских ходника изложене слике са светлим и јарким бојама. Мотиви архитектуре, дивних зграда и тргова, олдтајмера, портрети старих дама које пуше и необичних мушких и женских карактера.

Мали возић који је возио од Ведада, од Кохибе, до Старе Хаване. Прво је била једна композиција, а врло брзо су додали још једну, тако да се бизнис удвостручио преко ноћи, али се и возић више кварио. Чекали би га а он се не би појавио. Иначе, возио је по цео дан, до касно у ноћ. За један круг требало му је око сат времена а карте су биле јефтине.

Ходамо једном од већих улица, Каје 23. Из једне мале, мрачне улице излазе полицијска кола са два полицајца на предњим седиштима. Изгледа нам да су задња седишта празна.

Кад одједном, видимо руке човека којима скрива главу, а завукао се између предњег и задњег седишта, а онда угледамо још једну особу, која се налазила у неприродном положају и скривала главу такође. Изгледали су као глумци који покушавају да избегну папараце.

Видео се њихов осећај стида, а не ароганције и поноса, какав би био у некој западној земљи у сличној ситуацији.

Седимо у ресторану "Чучерија", са врло пријатним ентеријером у наранџастим и зеленим тоновима. Један добродушан пијанац је веома гласан и узнемирава парове који пролазе поред околних ресторана и покушава да успостави конверзацију са њима. Десетак минута касније, пас луталица, средње величине, наилази улицом и почиње агресивно да лаје и режи у правцу пијаног човека. Многобројни пролазници као да не примећују ту сцену. Поред љутог пса пролази једна старица и не обраћа пажњу на њега. Пијанац лагано одступа као да се правда псу. Тек кад је пијанац отишао, пас се умирио и наставио да хода својим путем.

Огромна руска црква са прелепим куполама била је затворена, иако је био петак. У оближњем парку статуа православног свештеника, поклон са Кипра.

На другој страни залива, у смирај дана, статуа Христа мамила је својом чаролијом. Гледали смо данима на ту другу страну у правцу Христа и знали смо да морамо отићи тамо да га видимо изблиза. Чекали смо једно поподне трајект који је туда саобраћао. Био је препун људи, сви су стајали, није било места.

Мермерна статуа са издигнутим постољем, висока је двадесетак метара, тешка око 320 тона, може се видети из различитих делова Хаване. Направљена је и допремљена из Италије постављена је у залив 1958. године. Христова десна рука је близу браде, а лева на грудима. Највише ме је асоцирао на Христа у Рију, у Бразилу.

Што више путујем, схватам да свака земља коју посетим или живим у њој, је центар света за себе, са својим посебним вредностима, културом и интерпретацијом среће. У животу сам видела многе људе како чекају у реду, и углавном нису били срећни у тој ситуацији. Они су чекали да време у реду прође што пре, да би они наставили са својим животом и срећом.

Пролазећи данима поред посластичарнице „Копелија”, видела сам стотине срећних лица док чекају у реду за сладолед. Они нису одлагали своју срећу, уживали су у сваком тренутку.

Лепота има својих хиљаду лица, а исто тако и срећа.

Даринка Васојевић, Голд Коуст, Аустралија