Златни таласи Панонског мора

Сва некако сетна, патинаста и помало успавана, а опет тако интересантна и за урбаног човека увек примамљива, Војводина привлачи далеко више домаћих туриста, за сада, него странаца. Дворци, салаши, ђермови, куће од набоја покривене сламом, канали и ритови, Дунав. Кратки резови који блесну са слика Саве Стојкова неодољиви су магнет коме тешко може да се одупре било ко, поготову човек из града пренапрегнутих нерава, увек у трку и журби.

Како одолети ванвременском миру и лепоти а опет, ко жели, разиграној и раздраганој песми тамбураша, бећарцима и хладном карловачком ризлингу у пријатним ноћима на тераси неке чарде уз реку или канал где златни караши и амури пљускају у летњој ноћи. Иван Кривец из Ексклузив турса испричао је зашто воли снаше и салаше, фијакере, добру храну, тамбураше и због чега је више од половине занимљивих и најпре едукативних аранжмана његове агенције везано за овај вид туризма.

Салаши

Ако је модре таласе Панонског мора заменило жуто класје жита, онда су салаши острва у равници, чардаци ни на небу ни на земљи – панонске „Нојеве барке”, говоре стихови једне песме.

Ова аутентична сеоска домаћинства поново оживљавају у Војводини, у чијој туристичкој понуди данас има више места на којима се може уживати у специфичном амбијенту и народној кухињи, чија је трпеза најукуснија када се понуди уз звуке тамбурица и шаролик фолклорни сплет игара. У реконструкцију салаша уложен је велики труд и власници су углавном успевали да што верније дочарају њихов некадашњи изглед.

Двадесетак салаша у Војводини бави се туризмом, али је, како каже Кривец, мало оних правих, аутентичних, и по 100 година старих, који су очували архитектуру и прилагодили је туризму. Поред етнопоставки, направили су и квалитетан смештај, очували стари начин спремања хране, довели коње, фијакере и тамбураше. Има оних који су проширили смештајне могућности, као што је Цветни салаш на Палићу који може да прими и до 30 људи или Салаш 137 код Ченеја који има и смештајне капацитете. Дакле, они који имају све те садржаје: могућност да се заноћи у аутентичном окружењу, уз велике каљеве пећи на банковима и креветима од пуног ораховог дрвета, али уз терасу, затворен ресторан, фијакере, ергелу коња, рибњак, могућност пецања, воћњак, ракије и – традиционално војвођанско гостољубље. Друга врста салаша су они који немају могућност да сместе више гостију, али зато имају изванредно окружење у којем може дивно да се проведе дан или поподне уз традиционалну храну, тишину и мир који опијају. Такви су Дида Хорњаков салаш крај Сомбора, потом Цвејин салаш у Бегечу крај Новог Сада. Перков салаш у Нерадину у Срему власника Николе Иванића такође је интересантан за дневне боравке. Затим, ту је Рокин салаш, власник је кустос музеја у Суботици Хуло Иштван, који је у једном од најстаријих салаша Војводине направио изванредну етнопоставку. Налази се на обали Лудашког језера (заштићен мочварни еко-систем са 170 врста птица мочварица и пловећим острвима).

Цветни салаш на Палићу има 15 комфорних соба, трпезарију где се служи традиционални „бачки сто” за доручак, ТВ-салу са сателитским програмом, мини теретану, сауну, базен, опремљену конференцијску салу, терене за фудбал и одбојку на песку, терен за баскет, шарански рибњак, школу јахања.

Цвејин салаш се налази на самом улазу у Бегеч, удаљен 18 километара од Новог Сада. Идеалан је за разне пословне и породичне скупове затвореног типа. Љубитељи природе и домаће војвођанске хране уживаће у мирном амбијенту салаша. Смештај се састоји од једне двокреветне и две једнокреветне собе. Собе се издају у пакету (заједно). Овај својеврсни апартман има кухињу, купатило (када и туш), ТВ. Објекат је погодан за боравак и одмор једне породице или групе пријатеља (собе деле купатило и кухињу).

Салаш 137 на Ченеју поседује 14 соба уређених у „алт Дојче” стилу. Све собе имају ТВ, радио, CD плејер и минибар. У комплексу се налази сауна, мини теретана, ресторан са традиционалном војвођанском кухињом, капацитета – у салама 70, у башти 80 места и „Газебо” (летња башта).

На Мајкином салашу крај Суботице, поред ресторана, смештено је сеоско двориште и рибњак, где гости могу да уживају у спортском риболову, док „Цветни салаш” поред хотелског дела чине базен и ергела липицанера. За чувени бачки доручак послужују се чварци, шваргла, домаћа шунка и кобасице. После обилне хране, препоручује се јабуково вино за које домаћини тврде да благотворно делује на организам.

Дида Хорњаков салаш се налази надомак Сомбора. Саграђен 1901. године, представља пример сеоског грађевинарства на подручју Панонске низије с краја 19. и почетка 20. века. Аранка Хорњак Мијић, власница салаша, каже да га осмишљава заједно са Удружењем љубитеља салаша с циљем да се очува традиционална архитектура и културна баштина овог поднебља, начин живота Буњеваца и других народа који су живели на салашима и салашким насељима, да се популарише здрав живот и традиционални начин исхране и припремања јела. У склопу салаша је и поставка оригиналне буњевачке собе са предметима старим више од сто година.

Рокин салаш је стогодишњи амбијентално уређен салаш на источној обали Лудашког језера. Кућа је обновљена и постављена је вредна етнолошка збирка аутентичних предмета, којима су се некада људи служили у сељачким газдинствима Бачке. На Рокином салашу нема струје, али зато има старинских јела и колача, тек извађених из фуруне... Салаш пружа изузетне могућности за извођење ђачких екскурзија и једнодневних излета, стручних предавања и тематских семинара. Током лета организују се кампови за децу и одрасле.

Чарде

То су одвајкада одморишта крај пута, карактеристична за Војводину, а поготовоза Мађарску. Уз ток Дунава има више од 30 чарди на потесу од Бездана до Сланкамена, али нису све уз ток ове велике реке. Има их уз језера на Палићу, Лудашу, уз речице, канале, као чарда Андрић на Великом бачком каналу или Ранч на Берави, речици надомак села Бођани (крај истоименог манастира) и Бача. Током маја и почетком јуна читава Берава је у расцветалим жутим локвањима.

Од мноштва ових објеката треба издвојити оне који оживљавају дух древних чарди из ових крајева, где гости могу да доживе оно што оне нуде а то је вода, најбољи рибљи паприкаши, тамбураши и велико гостољубље. Од границе са Мађарском издвајају се „Чарда код Пикеца”, потом „Златна круна” у Апатину. Ова чарда браће Вишекруна, вишеструких шампиона у кувању рибљег паприкаша, налази се на дунавској кривини где ова река изгледа као море и нуди незабораван поглед у оба правца, као и чарда „Флорида” у Бачкој Паланци. Немогуће их је све поменути мада се у многима могу провести пријатни тренуци, уз купање, добро јело и атмосферу у време летњих жега. 

Вина дајте

Поред више винарских региона у Србији, Војводину красе три: сремски, са фрушкогорским виногорјем, банатски и рејон Суботичко-хоргошке пешчаре. У понуди Ексклузив турса је и програм „Вина дајте”, добро посећен, где се обилазе виногорја, дегустира и прича о вину у неколицини најпознатијих подрума: Живановић у Сремским Карловцима, Винарија Бононија у Баноштору, Вински двор у Хајдукову, Вински салаш Чувардић у Келебији, Винарија Лоди у Фекетићу, Винска кућа Виндуло из Темерина, подрум Крстов Велико Средиште.

Дегустација вина у Винском двору код Ласла Купера траје око 45 минута. Посетиоци пробају девет врста пића, а између тога једу три врсте сира, маслинке и јабуке да би неутралисали укус. О свакој врсти власник исприча све што зна, која је сорта, уз коју храну се најбоље слаже, као и читаву технологију прераде. Све то се дешава у специјалном подруму који има прастари амбијент, уз светлост свећа. Власник се облачи у одору витеза вина, а некада се међу туристима нађу и прави познаваоци овог пића па се прича и одужи.

Према искуству других земаља, да би овај вид туризма био исплатив, сваки вински подрум би требало да има једно своје водеће вино по коме је препознатљив, а потребно је и неколико барикираних вина.

Палић

Палић се налази на северу Србије, осам километара источно од Суботице. Почетак туризма на Палићу се везује за 1845. годину, када је изграђено прво бањско купатило – гостионица у којој су постављене дрвене каде у којима се могло купати у загрејаној води.

Палић је познат по Великом парку, који је формиран 1842. године, сађењем багремова и канадских топола и уређен по узору на енглеске вртове, са вијугавим стазама, уместо традиционално равних и симетричних. На главном улазу у парк је Водоторањ, а на централном месту Велика тераса, вишенаменски објекат, првобитно намењен забави, а касније препуштен спортистима. У близини су Летња позорница, где се одржава Међународни филмски фестивал, и Музички павиљон, намењен променадним концертима суботичких музичара.

Зоолошки врт је базиран на концепцији приказивања животиња без класичног кавеза, са системом сувих и водених канала. Богати ботаничко-хортикултурални садржаји употпуњују се животињским светом. Посебно је атрактивна једна од најстаријих грађевина, „Кућа лабудова”, која има облик средњовековног замка.

Палић пружа изузетне могућности за спорт и рекреацију. Језеро је у облику неправилне елипсе и да би се обишло треба препешачити 17 километара. На обали језера постоје уређена купалишта. „Женски штранд” је сликовито сецесијско здање које указује на извориште идеје у народном градитељству – сојенице над водом. Туристи могу да се баве веслањем, једриличарством и риболовом, а у околини језера су ловишта.

На Палићу постоје фудбалски, одбојкашки и кошаркашки терени, атлетска стаза, дечије игралиште, отворени и затворени базени. Нарочито су атрактивни тениски терени тениског клуба „Палић”, који је основан још 1884. године.

Гости Палића могу боравак да употпуне обиласком Суботице, града атрактивне архитектуре, језера Лудаш – заштићеног природног добра, „Селевењских пустара” – ботаничке баште у природи са збирком разноврсних цветова, ергела у Зобнатици и Келебији, фарме нојева, салаша, винограда и воћњака.

Белоцркванска језера

Белоцркванска језера настала су копањем шљунка из дна Панонског мора. Шљунковита подлога и пешчане обале водама језера дају прозирно зелену боју.

Главно језеро, удаљено око 800 метара од центра града, урбанизовано је. На њему постоји уређена плажа са тушевима и пливалиште са скакаоницом. Лети се ту организују школе пливања и једрења.

Врачевгајско језеро има камп са педесетак камп јединица, ресторан и бунгалове „Оаза”. Плажа је шљунковита, а љуљашке, клацкалице и тобоган уживање су за најмлађе госте.

Језеро Шљункара тренутно је највеће језеро. Минимум урбаних садржаја само употпуњује природну околину овог језера, окруженог врбама.

Шаранско језеро са нетакнутом природом прави је рај за породичне излете и пецароше.

Ново језеро је највеће и уједно најновије језеро. Како је на њему још у току експлоатација шљунка, посећују га само пецароши. Још није добило име.