Србима је рат убио душу

Крагујевац – „Срби су веома храбри, поједини доста добро подносе бол. Један човек је имао операцију на кичми – уклањање неке преломљене кости – и два сата након операције шеткао се. Другом су уклоњени упаљени делови вене и десет минута након тога је био на ногама.” Ово је запис Монике Стенли, британске болничарке, чланице хуманитарно-медицинске мисије која је, под руководством Мејбел Синклер Стобарт, боравила у Крагујевцу 1915. године. Запажaње је забележила у књизи „Мој дневник у Србији: 1. април – 1. новембар 1915.”, објављеној у Лондону 1916. године.

Њене колегинице, Олив Олдрич и Мејбел Дирмер, такође су износиле запажања о страхотама у којима су се нашли Србија и Срби у Првом светском рату. Говориле су и о човечном поступању српских војника према заробљеним Аустријанцима, упркос страдању.

Њихове записе сакупила је крагујевачка библиотекарка Татјана Јанковић и објавила их у књизи „Болница Стобарт”, која прати изложбу у Народној библиотеци „Вук Караџић” под називом „Болница Стобарт – Крагујевац 1915.” Изложба је приређена поводом стогодишњице ослобођења Србије у Првом светском рату у коме је Крагујевац одиграо важну улогу, између осталог и као град у коме су биле смештене болнице за лечење српских, али и аустријских рањеника.

„Све је чудно измешано. Ми смо пријатељи и непријатељи, заједно на једном месту (половина наших рањеника су Аустријанци), а најчудније од свега је што је главни доктор у српској болници аустријски заробљеник! Он је диван човек, који сам негује и лечи 200 рањеника. Заробљен је, али није престао да ради и спасава повређене – прво као официр у аустријској војсци, а онда као доктор међу Србима. Нема веће љубави према другима од тога да даш сопствени живот да би спасао непријатеља.” Ово је, између осталог, навела Мејбел Дирмер у „Писмима из болнице Стобарт” која су у Енглеској објављена већ крајем 1915. године.

Олив Олдрич пише о Србима у Првом светском рату у књизи „Повлачење из Србије кроз Црну Гору и Албанију”. Сакупљени записи објављени су у Лондону 1916. године.

„Аустријски заробљеници су одавали поштовање Србима као војницима. ’Нема бољих војника од њих’, говорили су. Тиме је објашњаван велики број аустријских заробљеника у Србији, док је њихова земља, мада већа и јача, заробила тако мало Срба. Ми који смо били тамо знамо понешто о борбености с којом су Срби узвратили, јер су резултати пропадања у људству прошли кроз наше руке у нашој болници у Крагујевцу.”

О раду пољске болнице „Стобарт” најдетаљније и најобимније сведочанство оставила је руководилац британске мисије, сама Мејбел Стобарт, која књигу „Пламени мач у Србији и другде” објављује већ 1916. године. Дело Стобартове допуњава књига „Болница Стобарт”, у којој су записи Монике Стенли, Мејбел Дирмер и Олив Олдрич први пут објављени на српском језику, објашњава ауторка Јанковић.

Изложба о болници „Стобарт” садржи више од 30 паноа са текстовима и фотографијама Крагујевца средином 1915. године, а публици су доступни и експонати из Првог светског рата.

Мисија коју предводи Мејбел Синклер Стобарт, у саставу Треће јединице српског потпорног фонда, са 45 волонтерки, кренула је пут наше земље почетком априла 1915. године, са британских острва, преко Париза и јужне Француске, Малте, Атине и Солуна. У Крагујевцу су их чекали рањеници и на хиљаде цивила који болују од тифуса, шарлаха, дифтерије. У градском насељу Вашариште, на локацији тркалишта, постављена је болница са 62 шатора, а Стобартова убрзо предлаже оснивање још шест диспанзера у Лапову, Наталинцима, Рековцу, Руднику, Витановцу и Овчар Бањи.

О страхотама рата са којима су се среле британске болничарке у Србији, о неминовности пораза душе, без обзира на исход на бојном пољу, можда најбоље сведочи део писма које је Мејбел Дирмер упутила свом пријатељу у Енглеској, пре него што је од последица тифуса преминула 11. јула 1915. године. Дирмерова је сахрањена у Крагујевцу, на Варошком гробљу, заједно са колегиницама Лорном Ферис и Елизабетом Рос.

„Само да знаш, ови Срби не могу ништа друго да раде осим да се боре, само причају о ратовању: њихови очеви пре њих нису радили ништа друго осим што су се борили; они су протраћена људска створења – не знају ништа и ни до чега им другог није стало осим до ратовања. Чим им буде боље, желе опет да иду и опет да се боре – они су као борбени пси или петлови; то је оно што је рат учинио за њих – убио им је душу и у генерацијама које долазе.”