Миграције, различити светови

Сања Николић, ауторка романа „Сила и Сони у Берлину”, ново је име на српској књижевној сцени управо због тога што „из прве руке” проговара о свом мигрантском, берлинском, искуству. Као гошћа свог издавача ЛОМ-а, била је на недавно завршеном 63. Међународном београдском сајму књига, где смо је и затекли. Људи из земље одлазе из различитих разлога, али се мора признати да је једно од најнеобичнијих објашњења за напуштање познатог света потрага за причом.

– Из статичне атмосфере библиотеке, где сам десет година после посла само читала, из неког свог вечитог незадовољства и амбиције, а заправо у потрази за правом причом, кренула сам у емиграцију. По доласку у Берлин почела сам да записујем оно што ми се дешавало. Такви догађаји део су овог романа, разлози су којима Сања Николић образлаже свој одлазак из Београда, али и настанак ове књиге.

И баш када се у тој мигрантској приповести ствари компликују, Сони, професорка филозофије, нова у Берлину, у покушају да се снађе у чудном окружењу, среће Силу, не слутећи да ће јој се уз њега десити још много тога што ће је приближити амбису. Јунакиња се храбро прилагођава свету сиве зоне Берлина, без приговора ради лоше послове и подједнако добро „плива” међу другим мигрантима, баш као и међу ситничавим немачким станодавкама. Љубав између Силе, старог мигранта из Југославије из осамдесетих година, који је научио да се сналази и за кога је морал прилично растегљива категорија, и Сони, свеже придошлице у огромни град, рађа се оксиморонски, као светло у тами. То је веза различитих светова.

„Немачка је земља која може да пружи утехицу, мислила сам. Требало је само наћи неки послић и остварити право на социјалну помоћ. Ништа лакше, наћи ћу глупи послић, чистићу, рецимо, неће бити први пут да радим глупи послић (...). Бежим па шта буде! Била сам економски и ментални емигрант, селила сам се безброј пута још од детињства, тешко је мене натерати да се помирим са судбином”, каже Сони, јунакиња Сање Николић.

Ипак, није случајно што се Сони и Сила срећу, баш због тога што деле слично мигрантско искуство. Тог је мишљења и Сања Николић која овај контакт својих ликова објашњава узајамном емпатијом, али и оним што је проживела:

– Ми који смо прошли иста искуства, муке и потрагу за бољим животом и идентитетом, боље се међусобно прихватамо. Међутим, морам да похвалим и Немце који имају разумевања за такве људе. Немачка држава подстиче их субвенцијама. Ја сам свој роман написала на основу помоћи Завода за запошљавање који тежи свакога да ангажује на неки начин. Када сам објаснила да пишем мигрантски роман одмах сам добила новчану подршку како бих наставила тиме да се бавим. То је Немачка...

Сања Николић наводи и мишљења критичара који њену књигу сматрају не само мигрантским штивом, већ и номадским. Разлог за то је и њено порекло, као и фантастични град Берлин:

– Рођена сам на Медитерану, уз оца који је био војно лице, дошла сам на континент, да бих отишла на север Европе тако да је мој идентитет прилично флуидан. Југословенка сам са хрватским и српским пасошем. Данас је Берлин град који називају Њујорком Европе, то је град разноликости у којем је главни језик енглески, чак и за послове са администрацијом и где знање немачког није неопходно. То је и средина људи који су побегли из Сирије, пешице преко Балкана. Тамо сам стигла са таласом избеглица 2015. године, са њима сам учила немачки у школи језика и са њима водила разговоре о Београду, где су провели и по више месеци. Берлин је толико жив град да се у њему свакодневно осећа пулс који све обликује на нов начин, запажа Сања Николић.

У разговору за наш лист открива како се њен живот по доласку у Берлин непрекидно мењао, од успутних послова, до рада за компанију Фејсбук, на месту некадашње Сименсове фабрике, где су се као у некој кошници концентрисали тимови људи из различитих делова света. Они су задатке обављали на својим језицима, узајамно се споразумевајући на енглеском.

– У тој борби да се научи немачки језик и током прилагођавања, човек није ни свестан носталгије која негде ипак постоји. Схватала сам да је она најпре у језику и због тога сам се највише дружила са људима са нашег говорног подручја. Носталгија избија када се најмање очекује, када се на пример чује нека песма, запажа Сања Николић.

Она наставља да пише, како је приметила у метежу Београдског сајма књига, а нада се немачкој стипендији за писце који пишу на страним језицима, а живе у Берлину. Роман „Сила и Сони” у сваком случају имаће свој наставак.