Кнез Михаилова задужбина

Народно позориште ове године обележава век и по постојања током којег је оставило дубок траг не само у култури, него у животу Београда уопште.

Занимљива је историја која је претходила градњи познате зграде и успостављању националног театра.

После Другог српског устанка дошло је време да се народ просвећује, али и забави, а да места за то не буду, као до тада, само кафане. То је доба када се појављују издавачи и штампари књига, но како је велики проценат живља неписмен или полуписмен, талас просвећивања и не би „покрио” оно што данас називамо – широке масе. Тако су ипак већа узданица за ову мисију просвећивања и забаве били наступи позоришних група које су у Београд стизале из Аустроугарске.

Да не буде забуне: представе нису изводили на немачком или мађарском језику, већ на српском који су и сами добро говорили јер граница је била на Сави и Дунаву, а путујуће трупе долазиле су углавном из Новог Сада.

Позоришне представе су се одржавале онда када би глумци успели да нађу довољно велики простор, па су тако они заиграли пред публиком у театру на Ђумруку, у ствари у магацину царинарнице на савском пристаништу, подно Великих степеница, а преко пута данашње зграде Капетаније. Представе су се, такође, давале и у Кнежевој, односно Великој пивари која је била на углу данашњих Балканске и Адмирала Гепрата. Неретко позорница је била нека кафана, а колико су представе биле популарне илуструје податак да је једна одиграна пред дупке пуном салом, у Великој пивари на –19 степени Целзијуса и без грејања.

Убрзо након доласка позоришних трупа „из прека” и у Београду почињу да се оснивају трупе.

Осим проналажења одговарајућег простора за извођење представа, проблем је био и како обезбедити костиме, реквизите, сценографије, па није била реткост да се чланови позоришне дружине растрче по Београду у потрази за оним што је потребно за представу. Тако су на сцени глумци користили праве кубуре, сабље, одела тог периода, а није била реткост да се током представе чује негде из публике: „Савка, ене га наш канабе!”

Средином деветнаестог века, за време власти кнеза Александра Карађорђевића, група окупљена око Матије Бана покренула је питање изградње позоришта. Сакупљена су средства, набављен плац тако што је исушена бара на данашњем Зеленом венцу, доведен и архитекта Емилијано Касано који је имао искуства са таквим подлогама пошто је градио по Венецији. Терен је ипак био исувише мочваран за планирану градњу великог здања тако да је сав новац сакупљен за ову намену потрошен на постављање шипова и изградњу темеља довољно чврстих да на таквом терену издрже тежину целе грађевине. Градилиште је напуштено и ту је седамдесетак година касније отворена пијаца Зелени венац, а на изградњу позоришта смо морали да сачекамо још петнаестак година.

Кнез Михаило Обреновић је волео позориште и често је посећивао представе, па је тако приликом једне представе која се одржавала у кафани „Енглеска краљица”, на углу данашњих Поп-Лукине и Маршала Бирјузова улице, вођи позоришне трупе Јовану Ђорђевићу обећао да ће му подићи театар.

Тако је у пролеће 1868. године основано Народно позориште, а за управника постављен Јован Ђорђевић. Кнез је покренуо и питање градње позоришта, па је у ту сврху изабран плац између Витембершке капије (коју су подигли Аустријанци, а Турци јој након преузимања Београда променили назив у Стамбол капија) и Кара-џамије која је касније коришћена као магацин и радионица за позоришну сценографију, а део за производњу „луфт-гаса”, односно ацетилена за осветљење позоришта. Градња позоришта је започета убрзо по добијању плаца и требало је да буде завршена до краја те године, но атентат у Кошутњаку је све померио, па је Народно позориште свечано отворено у јесен 1869. године.