Свечана академија у националном театру

Народно позориште у Београду, једна од најзначајнијих институција културе, данас обележава 150 година постојања свечаном академијом која почиње у 19.30 на великој сцени матичног здања и традиционалном доделом награда највреднијим члановима који су између две годишњице направиле уметнички искорак вредан пажње.

Бесплатне улазнице за верну публику националног театра налазе се на билетарници позоришта. Прослава вредног јубилеја уприличена је у последњи час, будући да смо сведоци бурне једномесечне кризе која је разрешена пре два дана оставком Дејана Савића, управника ове куће културе, којег је наследила редитељка Ивана Вујић.  

Разрешењем догађања у Народном позоришту омогућено је и да се сутра и прекосутра реализује заказано гостовање ансамбла Народног позоришта из Будимпеште које ће се београдској публици представити представама „Вртешка” и „Банк Бан”.

У питању је велики културни догађај, проистекао из двогодишње сарадње ансамбла Драме Народног позоришта у Београду и будимпештанског драмског националног театра, а који финансира Влада Мађарске. Ово гостовање мађарске трупе организовано је као део свечаности обележавања 150 година Народног позоришта у Београду.

Од 1868. године када је основано па све до данас, Народно позориште у Београду представља једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије. Те, 1868. године, када је основано, Србија је једва имала нешто више од милион и две стотине хиљада становника. Целокупна српска просвета је располагала са 423 учитеља мушких и 54 „учитељке” женских основних школа.

Београд је тек прешао цифру од 25.000 житеља који су становали у 3.444 куће. На једног чиновника долазило је 68 становника, на једног наставника 262, на једног лекара 442, а на једног адвоката 1.481 становник.

Шездесетих година 19. века Београд је једно велико село на пола пута од отоманске ка европској цивилизацији. У њему живе трговци, занатлије, чиновници, војници, сељаци, надничари и беспосличари. Куће, занати, мода: прилагођавају се све више западњачким укусима; „гефроренес” и шампањ се јављају поред бозе, алве и суџука; на баловима се играју кола и полке.

Међутим, жеђ за просветом, културом и науком у ослобођеној земљи букти заједно са жељом да се доврши дело народног ослобођења и уједињења. Тако је Београд, који је тек закорачио на пут свога развоја, имао у то време Велику школу са три факултета – једну пуну и једну непотпуну гимназију, Реалку, Вишу женску школу, Српско учено друштво, Народну библиотеку, Народни музеј, Народну читаоницу, Прво певачко друштво, Државну штампарију, а Србија има 44 питомаца на студијама у иностранству, којима ће бити намењена улога интелектуалног вођства по повратку у земљу...

После више покушаја, који датирају још од 1842, да се у Београду оснује стално професионално позориште, а који су из различитих разлога били кратког даха, али су недвосмислено показали да овој земљи и њеној престоници театар треба – 1868. је основано Народно позориште у Београду.