Од славе до славе

Ђурђевдан – три сам дана пре њега боловао знајући да ћу боловати још три, после њега. Шта ћете, човек је чудна работа. Сваку светковину на крају преметне у слављење – себе самог! А, границе људске незајажљивости су...тако далеке.

Лично, спадам у оне: пионире – истраживаче који доста добро познају те пустаре људских слабости. Штавише, неки од њених топонима зову се мојим именом...

Какве Ђурђевдан има везе с тим?! Директне! Наиме, обичаји, мода, ил’ помодарство налажу да се у једном дану мора обићи што више славара. Од раног поподнева до дубоко у ноћ. До изнемоглости. И када заборавите где сте пошли – не смете стати...

Елем, заслуга за такво, корпоративно поимање славе, припада првенствено нама из града. Никога не кудим, полазим од себе. На пет сам места био кадар „стићи и утећи”, а да не би супругине „безобзирности” и на шесто бих стигао, неки минут иза поноћи. Овако, изневерих и домаћина и себе. Није да из прве могу да му се сетим имена, али сигурно смо јако блиски чим сам био спреман да га дижем из постеље?!

А, све је почело неколико сати раније и изгледало, отприлике, овако. Код првог домаћина смо и он и ми, гости, апсолутно владали собом. Жито, вино и чашица ракије у славу свеца и дома у којем смо. Пријатан разговор, мезе, па ручак. Крај ручка у нас обично представља суштинску прекретницу у понашању, па смо се, што оно народ каже: „малко опустили”. Опуштање, опет, код нас подразумева да се попусти каиш, подврну рукави, разговор унапреди до нивоа галаме а ракијске чашице замене оним домаћинским, као за воду. Нажалост, то је и тренутак када се ваља поћ’ пут следећег одредишта...

На срећу, тамо је атмосфера већ прерасла у „опуштену” тако да само склизнете у њу. Жито прескачем јер може да поквари сармице, за које човек никада није довољно сит. Фронтално с домаћином укрштам два деци љуте и борећи се за ваздух честитам славу.

Део гостију је већ повео песму, прихватам је још на рефрену и грабим чашу коју је сада домаћинов таст насуо да наздравимо. Супруга инсистира да седнем док једем, али не! Ем траје песма, ем је сада кум наточио да „укрстимо”...

Само што сам се распојасао – хајде опет на пут. У колима ћу довршити започету песму, и сармицу, наравно.

На трећој стајанци још с врата заурлавам: „Срећна слава”! Поплашена деца јуре низ ходник дозивајући родитеље. Сам натачем криглу ракије и трагам за домаћином. Сада ми већ сви изгледају исто тако да наздрављам првој мушкој глави коју срећем. Срећа па и ја њему делујем као домаћин...

Овде је слава већ ушла у трећу фазу: политичка дискусија, савршено „пливам”. Седам и почињем да псујем што наилази на одличан пријем за столом. Грлимо се и љубимо преко истог, славећи страначку истомишљеност... исвеца, ваљда, требало би, ма, сасвим је могуће да и томе наздрављамо?  

Таман смо сузбили печење и „формирали” скупштинску већину , али... Јесте, пут под ноге, на четврту страну.

Не улазим, већ упадам у стан. Не честитам ником ништа! Ако човек не зна да му је слава нећу ни ја да му отварам очи. Погледом фиксирам пламен свеће, као светионик ка којем треба да идем, мада сам се већ ваљано насукао. Седам на прву слободну столицу и с незнанцем настављам политичку дискусију, с треће славе. Видим, истомишљеник. Баш, баш фин младић! После неког времена схватам да седим испред огледала...

Супруга добацује да извадим лакат из салате и престанем да пијем пиће госпође до мене?! Изгледа да је мало попила чим „измишља” такве ствари, боље да кренемо док ме начисто не избрука...

Довољно је прибрана да ме уведе у пету кућу. Тихи неки свет, спустили главе на астал, рекао бих да размишљају?.. И ја ћу, богами, само да нешто питам тоалет. Мајку му, ако је Свети Георгије већ убио аждаху, зашто ли их ја виђам толико?!

– Домаћине, срећно ти...нешто – запевам кроз затворена врата!

Јеси ли, бре, видео како су ти ови гости напунили каду капутима?! Како, бре, није када?! Како, бре, није тоалет?..

Жено, пакуј се, идемо на шесту славу...