Кад билборди улепшају град

Нови Сад – Поруке културе и уметности на билбордима у Новом Саду постају све чешћа појава. У јеку предизборне кампање, са билборда се смеше, истина, многе политичке личности и читају многе политичке поруке, али много већу пажњу већ неколико недеља овде привлачи по много чему јединствена уметничка порука: слике славног Илије Башичевића Босиља (1895–1972) и његовог сина, такође светски познатог сликара концептуалисте Димитрија Башичевића Мангелоса.

Постављање њихових слика на више од 150 билборда, праћених кратким мислима о Војводини или Новом Саду, помало мистериозним, како би све било занимљивије за посматраче, понудио је управо основани Фонд Илија&Мангелос. Уз чувеног Босиљевог „Мојсила” на плавој подлози, или Мангелосове поруке исписане на школској табли и глобусима, стоје текстови: „Нема нигде та топлина какву има Војводина”... „Ово ново место воли да се гледа често”... „Од сада ово место виђаћете често...”... „Нови Сад нам свега има, његова је то суштина”...

О чему се ради?

(/slika2)– Задатак управо основаног Фонда Илија&Мангелос јесте да се бави именом и делом Илије и Мангелоса. Један од првих задатака јесте и објављивање нове монографије о Илији са текстовима истакнутих страних и домаћих стручњака. И са досад нерепродукованим сликама. Такође, у сарадњи са Музејем савремене уметности из Београда, организоваћемо предавања о Мангелосу. Наш велики циљ је, свакако, да се оконча двадесетогодишњи судски спор са Општином Шид и слике Илије Башичевића Босиља, у међувремену затворене у влажне и неадекватне просторе, и прилично оштећене, врате нашој породици, у депое и будућу Галерију чији смо простор већ обезбедили овде, у центру Новог Сада, каже за наш лист Ивана Башичевић, председник Фонда Илија&Мангелос, иначе унука и братаница славног деде и стрица.

Нови Сад ће, највероватније, захваљујући упорности породице Башичевић, пре свега унуке и председнице новоформираног Фонда, добити ускоро можда најатрактивнију галерију у светским размерама. Јер, колико у јануару ове године, репродукција Илијеве „Птице с лептирима”, осванула је на насловној страни „Њујорк тајмса”, а у последњих неколико година његове слике, баш као и за живота, плениле су пажњу ликовне публике на највећим изложбама по целом свету. Док је био жив, Илијине слике су излагане у свим већим земљама, од Јапана до Америке, а о њему су писали светски познати критичари, попут Анатола Јаковског и Ота Бихаљи Мерина.

Његова дела су постала тада део уметничких колекција Софије и Карла Понтија, Макса Била, породице Рокфелер... Пре десет година, Илијина дела су приказана на самосталној изложби у Венецији, под покровитељством Унеска. И поново, самостално, пре две године у Њујорку, у престижној галерији Сент Етјен, а потом још једном, прошле године, у истом простору, на групној изложби „Бајка, мит, фантазија – приступи духовном у уметности”, заједно са Пикасом, Шагалом, Кандинским.... Лондонски часопис „Raw Art Magazine” је прошле године уврстио Илију међу педесет класика светске арт брут уметности! Босиљева дела су, тако, достигла врхунац славе и, свакако, вртоглаве висине по својој вредности.

– Оно што причу о деди, сликару Илији Босиљу, чини још занимљивијом јесте да је његов син, мој стриц, истакнути историчар уметности др Димитрије Башичевић, у последњих двадесетак година постигао светску славу као уметник под псеудонимом Мангелос. Мангелос је ушао у колекције Музеја модерне уметности у Њујорку (МоМа), Галерије Тејт у Лондону, Музеја за савремену уметност „Жорж Помпиду” у Паризу, галерија у Немачкој итд. У Београду се сваке године додељује награда за најбољег младог визуелног уметника под именом Димитрија Башичевића Мангелоса, а нашој породици припада бар половина од око 400, можда и више уметничких дела која је оставио и која већ доста дуго, својевољно, распродаје за високе суме новца његова удовица из Загреба Здравка Башичевић са којом водимо спор како бисмо спасили бар део тог уметничког наслеђа – каже Ивана Башичевић.

(/slika3)Димитрије Башичевић Мангелос своје идеје је изражавао у бележницама, на даскама, на платну и, крајње, најсмелије, на глобусима који се данас налазе у највећим центрима и музејима ликовне уметности. До смрти, 1987. године, није био препознат као уметник, али деведесетих, када је концептуална уметност постала веома цењена у свету и хит на светском тржишту, Мангелос бива често излаган: од документа Касел, једне од највећих ревија савремене уметности у Немачкој, преко Карнеги Интернешенел, све до Музеја модерне уметности у Њујорку.... Дела уступа, заправо продаје, његова удовица Здравка Башичевић, за енормне суме новца, умањујући тако не само део наслеђа породице, већ данас и део културне баштине Фонда Илија&Мангелос. Зна се, рецимо, да је један глобус Мангелоса недавно продала Центру „Жорж Помпиду” за – сто хиљада долара...

– Мангелосова удовица и мој стриц нису имали деце, па је законити наследник и мој отац, Мангелосов брат. Али, удовицу на суду у Загребу заступа врло моћан адвокат, својевремено Туђманов саветник, председник Врховног суда Хрватске Милан Вуковић, и баш тада наступа време великог излагања Мангелосових дела по свету и значајни раст цена његових дела... Удовица успева да већи део заоставштине брзо прода или склони на време, па нам је било онемогућено да направимо попис..., тврди Ивана Башичевић.

И тај спор у Загребу траје већ скоро две деценије, а Мангелосових дела је – све мање... Мање за културну баштину српског народа, али данас и за будућу галерију Илија&Мангелос у Новом Саду.