Без изгубљене битке

Један од најамбициознијих пројеката у оквиру културних догађаја у Европи овог лета, свакако представља трострука изложба о личности римског цара Константина у Триру. Преко хиљаду и четири стотине експоната из стотину и шездесет светских музеја међу којима се поред Лувра, Ватикана, Британског музеја налазе и наш Народни музеј из Београда и Градски музеј Новог Сада, изложено је у намери да се осветли лик једног од најмоћнијих и најутицајнијих владара у историји света.

Константин је рођен 272 године у Нишу (Naissus), као ванбрачно дете Константина Хлоруса (једног од тетрарха Западног дела царства у периоду од 293 до 306) и Хелене, лепе власнице локалне таверне. О његовој младости се мало зна и већина информација потиче из Еусебиусове званичне биографије. "По лепоти и отменом држању, није имао премца", пише Еусебиус "а по физичкој снази био је страх и трепет свим супарницима".

Чак и ако се узме у обзир да је аутор биографије био ласкавог пера, Константинова привлачна физиономија потврђена је на низу скулптура и новчића, а верује се и да колосална глава одражава његов одистински лик. Константин је пратио Диоклецијана у многим војничким походима, одликовао се храброшћу а Еусебиус пише да је једном приликом у арени сам убио лава голим рукама.

Визија три крста

Године 310. Константин је припојио Шпанију свом делу царства а Максимилијан је нађен обешен. У Аполоновом храму у месту Гран, у Француској Константин је први пут имао визију три крста коју је протумачио као знак да ће владати тридесет година (владао је 31), а да је Сунце његово заштитничко божанство. Кључни религиозни преокрет догодиће се две године касније када је ноћ пред битку са далеко надмоћнијим Максенцијусом Константин уснио необичан сан. Овај пут у сну је видео само један крст, односно грчка слова која су се читала као Христос. Константин је наредио да се овај знак ослика на штитовима војника и на ратној застави.

Битку на Милвијском мосту је добио и убрзо потом хришћанство је проглашено за званичну, државну веру. Следећих неколико година Константин проводи у миру, делећи власт са својим зетом Лицинусом. Живи претежно у новим резиденцијама Сердица (Софија, Бугарска) и Сирмијум (Сремска Митровица). И он и његова мајка Хелена баве се подизањем цркава, а Константин учествује и на теолошким саборима.

После Лицинусове егзекуције која се одиграла под мрачним околностима 325. године Константин постаје владар над целим Римским царством. Он спроводи разне економске и правне реформе. Издао је преко четири стотине законских декрета међу којима је и забрана смртне казне распећем, као и проглашавање недеље за свети дан одмора. Подстицао је градњу у великом стилу: у Триру и Риму је подигао велике базилике и купатила. У новој престоници, Константинопољу, изградио је свој маузолеј – Цркву светих апостола. У извесној мери себе је доживљавао као тринаестог апостола. Крштен је на самртној постељи 22. маја 337.

Инспирација уметницима и освајачима

Амбиција Рајнског музеја је била да посетиоцима представи Константина не само као цара, политичара и војника већ и да пружи увид у промене које је друштво доживело под његовом владавином. Од новчића са његовим ликом, луксузних предмета као што је златно и сребрно посуђе, камеје, реликвијари, макете гладијаторских игара па до парадних војних шлемова (најлепши је шлем из Беркасова, позајмљен из Новосадског музеја), све је у функцији дочаравања живота у доба цара Константина. Поред реплике светски познате главе са колосалне статуе цара (оригинал у Капитол музеју у Риму), некад 12 метара високе, посебно је спектакуларна ниша са компјутерском пројекцијом која треба да дочара изглед храма и статуе у оригиналу.

Константинов утицај и ангажман у оквиру Цркве дотакнути су кроз излагање макета цркава, у Бискупском музеју. Поред модела латеранске базилике и старог Светог Петра у Риму, ту је и катедрала у Триру и Свети апостоли у Константинопољу. Бројни саркофази и предивни мозаици и плафонска декорација Трирске резиденције упућују на јасну уметничку комбинацију елемената антике и хришћанства, али и устаљене социјалне разлике. Иако је хришћанство првобитно било религија сиромашних, богати су ти који наручују саркофаге са мајсторским рељефима сцена претежно из Старог завета.

Огромно историјско-културно наслеђе Константина Великог као и фасцинација његовом снажном личношћу, осећа се у континуитету од античког доба све до данас. Под називом "Традиција и мит" изложба у Симеонстифт музеју има за задатак да прикаже лик овог владара као инспирацију војсковођама, уметницима али и скромним хришћанским верницима. С обзиром да га православна црква слави као светитеља, овде су изложене бројне иконе из грчких музеја где је приказан заједно са мајком Светом Јеленом (Воздвижење часног крста).

Његов лик је приказан на бројним минијатурама и сликама. Многи славни уметници попут Рафаела, Рубенса и Лингелбаха насликали су своје виђење Константиновог сна, битке или тријумфа, а био је често и негативна инспирација бескрупулозним освајачима. Поред немачких кајзера један од њих је био и Адолф Хитлер, чији се, занимљиво је констатовати, тријумфални улазак у Рим поред Мусолинија непрекидно врти на малом екрану у оквиру ове изложбе.

За православне "свети Константин", за остале "цар Константин" био је владалац који никад није изгубио ниједну битку (осим неколико у приватном животу).