ПУНИША У НОВОМ САЗИВУ

У изборној тишини родољуби су мало заћутали, а издајници нису имали времена да чине своја уобичајена недела. Али, данас се враћају и једни и други, независно од резултата јучерашњег гласања.

У петак, за време ћутања, српска влада је одржала још једну од својих расколничких седница. Атмосферу на тим састанцима није лако ни замислити. Мора да је било претешко контролисати техничке министарске емоције, како скуп не би прерастао у кванташку дебату.

Само дан пре тога, лидери странака и њихове потпоре држали су на трговима типске, запаљиве говорчине. Те тираде, изречене високим, беспоговорним, скоро претећим митингашким тоном, биле су тематски сличне, независно од оштрих идеолошких разлика. Сви оратори, без изузетка, трудили су се да погоде мелодрамско дисање и интонацију лидера, а после тога и основну тезу.

Да није било оног Ђелићевог потписа у Луксембургу, предизборна атмосфера прерасла би у уобичајену, досадну халабуку. Теорије завере и прозивке издајника биле би завршене на нивоу стереотипа. На такву врсту измишљених људи Србија се давно навикла, етикете већ годинама остављају грађанство равнодушним. Можда и због тога што су издајнички заплети у овој држави стварани углавном услед јаког мањка креативне памети. Дакле, били су прилично будаласти, што у блиској прошлости није ометало исто такве истериваче патриотске правде.

Извесна демократска еволуција довела нас је до сазнања да се свака истина мора изборити за свој статус, али лаж не мора. Она се лакше „прима” у политичкој чаршији, посебно у сферама зарђалог политичког примитивизма. Зато је било могуће да председник државе и потпредседник техничке владе, без суда и с много мржње и зловоље, буду проглашени издајницима.

На улицама Београда појавиле су се злокобне плакате на којима је практично расписана општа потерница за Тадићем и Ђелићем. Уз њихова „велеиздајничка” лица прилепљен је и ликовни подсетник с навијачко-атентаторском поуком: „Један је Пуниша Рачић!”

Одакле је творац овакве потернице уопште извукао некакву аналогију с „парламентарним” убицом браће Радић? Осим ако новог Пунишу не наслућује у распуштеној или новопозваној српској скупштини, у којој ће бити нормално шенлучити или по личној процени и вољи стрељати издајнике. А њих је, по моделу „ђилкошког национализма” могуће прогласити и за „зле Хрвате”, с којима је Рачић на свој начин окончао дебату о патриотизму.

Етничка карта политичких убистава казује да су српске владаре, са изузетком Александра Карађорђевића, убијали Срби који су себе сматрали родољубима. Било је међу њима кумова, чувара и пријатеља убијених, али је испало да је то мање-више српска ствар.

Јавно проглашавати државнике и обичне грађане за издајнике јесте врло кажњиво. Теже кривично дело, које може изазвати опасне последице. То важи свуда, осим код нас. Онај навијачки лидер, кога траже због плаката, побегао је у Косовску Митровицу. Одатле прозива полицију: „Дођите и ухапсите ме. Ја никуда не бежим, ја сам хуманитарац, ово је Србија! А ако је Србија, ја сам доступан.”

Добро, дечко је побегао, може бити да све то није из његове главе. Или није само из његове јер је за такву генијалност ипак био потребан труст малих мозгова. Шта је са онима који не беже и чак попут клетве понављају најгору од свих оптужби: „Тадић је издајник!”

Човека који то изговара у свакој прилици изгледа не тражи милиција. Можда не зна где је, јер ради као технички министар у српској влади. Своје оптужбе он изговара пред камерама, самоуверен и насмејан, потпуно сигуран да га безакоње штити од закона.

Бројао сам, Велимир Илић је своју оптужбу поновио бар четири пута у различитим приликама. У сваком случају, ствари су озбиљне преко сваке мере. Ако је председник издао своју државу – онда ми живимо у страшној стварности, ако је то осиона, простачка, беспризорна, некажњива, глупа лаж – онда ствари стоје много горе. То је амбијент правног хаоса, у коме ће опстати само они који контролишу полицију и судове.

Тек тада грађанин неће знати ко је на његовој страни и ко гаје издао. Неће имати поверење у свој избор, нити у стварност на коју имај лош посредни утицај. Неће моћи да контролише своје изабране представнике, нити да их опозове. Они постају неуништива напаст,тешка последица погрешног избора.

Док се паметнији свет буде бавио обичним, добрим животом, ми ћемо аветати између Пунише Рачића и Алексе Жуњића, тражећи издајника или родољуба у себи. Па, ако већ нисмо тако високо да једнога јутра осванемо на црном плакату усред вароши, остаје нам бар утешна могућност интроспекције: имамо огледало, савршену оптичку справу за чување илузије о постојању.