Сећање на Петра Стојановића

Поводом 30 година уметничког рада Петра Стојановића одржан је свечани концерт 22. фебруара 1938. године у Коларчевој задужбини уз учешће Хора „Станковић” и оркестара Радио Београда и Београдске филхармоније којима је, поред аутора, дириговао и Миленко Живковић. Нико ко је данас на челу ових великих музичких институција није се сетио да на неком од својих концерата ни ове, а ни претходне године (када је било 140 година од рођења и 60 година од смрти композитора) изведе неко од његових дела, све док пијанисткиња Јасмина Јанковић, која је и доктор филологије и помни истраживач и проучавалац српске музичке баштине, није „ишчепркала“ у рукопису раскошне ноте његових клавирских композиција које би обиљем акордске грађе, написане као да пијаниста има бар по шест прстију на свакој руци, управо тим густим, пре оркестарским него клавирским слогом, привукли нашу пијанисткињу којој су српска музика и њени уметнички домети постали циљ сопствених музичких казивања.

Мада су јој се у животу отварали многи путеви – магистрирала је поред београдског Факултета музичке уметности и на Конзерваторијуму „Чајковски” и докторирала са тезом „Руска пијанистичка школа”, а усавршавала се и у Паризу код најславнијих пијаниста (Валдме, Башкирова, Рувијеа), она се вратила у свој родни Београд. Овде је (као и гитариста са двоструким докторатом Урош Дојчиновић), сва своја знања, умећа, талент и жудњу за откривањем заборављених страница српске пијанистичке баштине са страшћу правог истраживача преносила слушаоцима сопствену радост што је над њима проводила сате и сате стрпљивог и неуморног „мрављег“ рада. Управо као и композитор и виолиниста Петар Стојановић који је рођен у Будимпешти, а студирао у Бечу, али је 1925. дошао у Београд да у српству проведе остатак живота као цењени професор и директор музичке школе „Станковић” и један од оснивача Музичке академије.

Чули смо обимну шестоставачну Прву сонату са ставовима у старом стилу опус 58, „Брилијантни валцер” опус 82, из 1944. пред којим је Јасмина остала задивљена јер је настао у ратном Београду док су га бомбе разарале. Но, то је било Стојановићево „бежање од стварности” које је свима и најбоље уточиште и оаза мира и лепоте. Уз једну краћу (али не и технички мање захтевну) музичку рођенданску честитку – „Посвету“ чули смо и композицију „Матерњи језик” опус 31 где се Јасмини Јанковић придружила виолинисткиња и концерт-мајстор београдске Опере Едит Македонска у којој су обе оживеле чар наших фолклорних дамара који и јесте матерњи језик оних који се уметношћу баве.