Чудеса свакодневице засењују епику

Две но­ве књи­ге Ми­ли­са­ва Са­ви­ћа по­вод су за овај раз­го­вор: ро­ман „Док­то­ра Ва­лен­ти­на Тру­ба­ра и се­стре му Си­мо­не­те по­вест чуд­но­ва­тих до­га­ђа­ја у Ср­би­ји”, у из­да­њу „Аго­ре”, и збир­ка есе­ја и кри­ти­ка „Од Чам­пар ба­ра до ка­си­не Ва­ла­ди­је” (из­да­ње „Ра­шке шко­ле”). Са­ви­ћев пу­сто­лов­ни ро­ман зби­ва се у до­ба кња­за Ми­ло­ша, где се кроз ду­хо­ви­те анег­до­те, као и пу­то­ва­ња ју­на­ка до мит­ских ме­ста срп­ске исто­ри­је, зби­ва „илу­зи­ја ве­ро­до­стој­но­сти или ве­ро­до­стој­ност илу­зи­је”, ка­ко је то при­ме­тио из­да­вач. То је при­ча о вла­сти, али и при­по­вест о мно­гим ви­до­ви­ма ле­по­те. Ка­да Ми­ли­сав Са­вић пи­ше о срп­ским пи­сци­ма, он то чи­ни из лич­не ви­зу­ре, се­ћа­ју­ћи се су­сре­та са њи­ма, опи­су­ју­ћи њи­хо­ве осо­бе­но­сти, али и соп­стве­но оду­ше­вље­ње њи­хо­вим де­ли­ма.  

У ва­шем но­вом ро­ма­ну Ср­би­ја из до­ба кња­за Ми­ло­ша ви­ђе­на је оком сла­ви­сте, са­рад­ни­ка Јер­не­ја Ко­пи­та­ра. Због че­га сте упра­во стран­цу по­ве­ри­ли уло­гу ре­зо­не­ра, оно­га ко уви­ђа вред­но­сти срп­ске на­род­не књи­жев­но­сти и „чу­де­са” он­да­шњег до­ба?

Ср­би­ја из ро­ма­на и ни­је и је­сте из до­ба кња­за Ми­ло­ша. Ни­је, јер сма­трам да ли­те­ра­ту­ра ни­је слу­шки­ња исто­ри­је. Је­сте, јер су из­ве­сне исто­риј­ске чи­ње­ни­це ту да се по­да­ри „ме­со” ко­сту­ру при­че.

При­ча о Ср­би­ји, мит­ској и ствар­ној, на не­бе­си­ма и на зе­мљи, тре­зној и пи­ја­ној, хај­дуч­кој и пан­дур­ској, за­ни­мљи­ви­ја је и увер­љи­ви­ја уко­ли­ко је ис­пи­су­је стра­нац. Мој ју­нак Ва­лен­ти­но до­ла­зи ту са за­вид­ним по­зна­ва­њем на­ше епи­ке и ми­то­ва, али ће убр­зо уви­де­ти да се по­е­зи­ја и ствар­ност у мно­го че­му ра­зи­ла­зе. Чу­де­са из сва­ко­дне­ви­це за­се­ни­ће она из епи­ке. Је­сте, он ће сре­сти нео­бич­ног хај­ду­ка, оли­че­ње пра­ве сло­бо­де, али упо­зна­ће и су­ро­вог де­спо­та ка­кав је био не­за­ми­слив у Евро­пи. У Ср­би­ји, ипак, не­ће про­на­ћи ле­ка сво­јим љу­бав­ним ја­ди­ма и „свет­ском” бо­лу. Нај­ве­ро­ват­ни­је ће се по по­врат­ку у Беч уби­ти, и за­то ће му на над­гроб­ном спо­ме­ни­ку ста­ја­ти као епи­таф Ге­те­ов стих: „Шта ра­диш, де­те, на овом све­ту?”

Са­ти­рич­но при­сту­па­те Ми­ло­ше­вом жи­во­пи­сном ап­со­лу­ти­зму кроз низ ду­хо­ви­тих анег­до­та. За­што вас при­вла­чи овај пе­ри­од срп­ске исто­ри­је, али и они де­та­љи из­о­ста­вље­ни из уџ­бе­ни­ка?

Док­то­ри­рао сам на ме­мо­ар­ској про­зи 19. ве­ка, а до­бар део спи­са о Ми­ло­ше­вој де­спот­ској вла­да­ви­ни ду­го је ча­мио у ар­хи­ва­ма, или био скрај­нут, ваљ­да за­то што пред­ста­вља бес­по­штед­ну кри­ти­ку, не са­мо кња­же­ве, већ сва­ке вла­сти. Не­пи­сме­ни књаз не кри­је да власт во­ли ви­ше од све­га на све­ту. На­род га по­шту­је за­то што му ба­ти­на­ма и су­вом кру­шком за ве­ша­ње уте­ру­је страх у ко­сти. Али, књаз је љу­би­тељ и спр­да­чи­не та­ко да у ње­го­вом ра­ју на зе­мљи, ка­ко ка­же, ни­је до­сад­но. Он ужи­ва у мр­сним при­ча­ма, схва­та­ју­ћи да на­род­на сме­хов­на кул­ту­ра (Бах­ти­нов тер­мин) и те ка­ко мо­же да убла­жи окрут­ност ње­го­ве де­спо­ти­је. А по­зна­то је да су мно­ге дик­та­ту­ре има­ле и из­ра­зи­ту цир­ку­ску, па и рас­ка­ла­шно-ерот­ску цр­ту. 

Ла­тин­ка Си­мо­не­та, ду­гог, бе­лог, вра­та, као не­ка „апо­криф­на” вер­зи­ја ви­зан­тиј­ске ико­не, је­дан је од ва­ших упе­ча­тљи­вих ли­ко­ва. Да ли ова­кве ју­на­ки­ње фор­ми­ра­те на не­кој вр­сти све­тов­не ви­зан­тиј­ске тра­ди­ци­је, да ли при­ме­се та­квог ту­ма­че­ња на­ла­зи­те и на са­мим ико­на­ма у ма­на­сти­ри­ма ко­је по­зна­је­те?

Ла­тин­ке су при­сут­не и у на­шој исто­ри­ји и у епи­ци. Мно­гим Ла­тин­ка­ма по­же­ни­ли су се на­ши вла­да­ри, и ено их, ове­ко­ве­че­них, на фре­ска­ма. У епи­ци ни­су пред­ста­вље­не по­зи­тив­но, а оп­ште је ме­сто да су стран­ки­ње оли­че­ње зла. Нај­и­зра­зи­ти­ји при­мер то­га је Про­кле­та Је­ри­на.

По­сто­је две фре­ске у ма­на­сти­ру Ра­ма­ћа на ко­је би мо­гла ли­чи­ти Си­мо­не­та. Обе при­ка­зу­ју све­тов­на ли­ца, јед­на пре­ле­пу плем­ки­њу ду­гог, от­кри­ве­ног вра­та (ина­че, жен­ски вра­то­ви су на фре­ска­ма углав­ном по­кри­ве­ни до бра­де), дру­га мла­ду осо­бу ко­вр­џа­ве ко­се нео­д­ре­ђе­ног по­ла. Си­мо­не­та је и не­ка вр­ста ан­дро­ги­на и не чу­ди што она уби­ја, као да је му­шко, опа­сног хај­ду­ка.

У књи­зи есе­ја и кри­тич­ких тек­сто­ва „Од Чам­пар ба­ра до ка­си­не Ва­ла­ди­је” о Ми­ло­ра­ду Па­ви­ћу сте пи­са­ли као о ауто­ру ко­ји је био и остао Ви­зан­ти­нац. Ка­ко ту­ма­чи­те сма­ње­но ин­те­ре­со­ва­ње за ње­го­ва де­ла на За­па­ду и уоп­ште – то пи­та­ње ви­зан­тиј­ског и сред­њо­е­вроп­ског кул­тур­ног иден­ти­те­та? 

У вре­ме кад је био у мо­ди тер­мин сред­њо­е­вроп­ска кул­ту­ра, Па­вић је твр­дио да је Ви­зан­ти­нац. Ни­је он имао ни­шта про­тив хаб­збур­шког кул­тур­ног мо­де­ла, са­мо је хтео да ука­же на то да је пре по­сто­ја­ла ви­зан­тиј­ска кул­ту­ра чи­ји је до­при­нос европ­ској ци­ви­ли­за­ци­ји не­са­мер­љив. У Ита­ли­ји, Па­вић је „ли­кви­ди­ран” из иде­о­ло­шких раз­ло­га, као пи­сац ко­ји се су­прот­ста­вља европ­ским кул­тур­ним вред­но­сти­ма.

При­вла­че вас ауто­ри ко­ји дру­га­чи­је схва­та­ју ли­те­ра­ту­ру, не са­мо има­нент­но, већ спо­зна­ју­ћи и спољ­не ути­ца­је. Због че­га су вам ва­жни ми­сли­о­ци као што су Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић и Вла­де­та Је­ро­тић?

Ми­ло­ше­вић је од­и­грао ка­пи­тал­ну уло­гу у су­прот­ста­вља­њу тен­ден­ци­ја­ма да се књи­жев­ност ту­ма­чи с иде­о­ло­шког ста­но­ви­шта, а та­кво ту­ма­че­ње обич­но је до­во­ди­ло до за­бра­на књи­га и дис­кри­ми­на­ци­је ауто­ра. На­жа­лост, да­нас су ње­го­ве иде­је по­ра­же­не, иде­о­ло­шки при­ступ кул­ту­ри је до­ми­нан­тан, на­ро­чи­то на ма­три­ци из­дај­ник–па­три­о­та. Је­ро­тић је у ана­ли­зи на­ше кул­ту­ре, у за­во­дљи­вом, пит­ком сти­лу, успе­шно ко­ри­стио ис­ку­ства пра­во­слав­не, пси­хо­а­на­ли­тич­ке и бу­ди­стич­ке ми­сли. Био је, као и Ми­ло­ше­вић, не­ко­рум­пи­ра­ни ми­сли­лац.

Са дру­ге стра­не, да ли у пи­сци­ма, као што је био Мо­мо Ка­пор, ко­ји је пу­шио до­бре ци­га­ре и се­део у дру­штву ле­пих же­на, као и у на­чи­та­ним шме­ке­ри­ма, по­пут Ми­хај­ла Пан­ти­ћа, ви­ди­те ни­шта ма­ње ва­жну ли­ни­ју на­ше књи­жев­но­сти?

За­јед­нич­ко Ка­по­ру и Пан­ти­ћу је­сте то што су обо­ји­ца при­по­ве­да­чи ур­ба­ног све­та и што во­ле до­бру при­чу. За Ка­по­ра је чи­та­лац бо­жан­ство, и то жен­ско, ко­ме се тре­ба ду­бо­ко кла­ња­ти. Пан­тић, пак, тра­жи обра­зо­ва­ног чи­та­о­ца: ко не по­се­ду­је основ­на зна­ња из на­ше и свет­ске књи­жев­но­сти, па и из рок му­зи­ке, фил­ма и ко­шар­ке, не мо­же ужи­ва­ти у ње­го­вим при­ча­ма. Ка­пор је по­ка­зао да пи­сци мо­гу би­ти ле­пи и шар­мант­ни, об­у­че­ни по по­след­њој мо­ди, као и бес­крај­но ду­хо­ви­ти. Пан­тић је пак до­сле­дан у од­бра­ни ли­те­ра­ту­ре као елит­не ак­тив­но­сти, као ма­лог цар­ства сло­бо­де. По то­ме смо бли­ски. Јер, као је­дан од мо­гу­ћих све­то­ва, ли­те­ра­ту­ра нас опо­ми­ње на то, а то ни­је ма­ло, да смо људ­ска би­ћа од диг­ни­те­та у чи­јем по­сто­ја­њу је сло­бо­да ка­мен те­ме­љац.