Војници бескућници

Ових дана, скоро незапажено од шире јавности (осим ТВ Н1), одиграва се последњи чин трагедије у којој су актери војна лица која су служила отаџбини до деведесетих година прошлог века. После распада Југославије, многи од њих, чак и оних који су имали станарско право у отцепљеним републикама бивше државе, одлучили су да се врате у Србију, сматрајући то патриотским чином. Неки су добили привремени смештај у хотелу „Бристол”, уз чврсто обећање да ће, чим се укаже прилика, добити стално пребивалиште. Протекло је скоро три деценије. Смењивали су се министри и владе, а ова војна лица и даље живе, чак понеки са четири члана породице, у једној соби. Привремени смештај није био бесплатан. Станари су уредно плаћали све дажбине.

У међувремену, држава је поклонила хотел, заједно са земљиштем, компанији „Београд на води”. Држава је у више наврата покушавала да исели станаре, нудећи им, опет, привремени смештај, што они нсу прихватили, после чега се приступило крајње нехуманим мерама. Усред зиме искључено им је грејање, блокиран лифт... Бескућници су то све стојички поднели, очекујући да ће власт нешто предузети да се њихови стамбени проблеми трајно реше. Бројне жалбе упућене министру и министарству, премијерки и другим надлежним органима, нису наишле на размевање.

Да ли ће ово што се догађа војним лицима која су се и те како одужила отаџбини, деловати стимулативно на младе који желе да ступе у војну службу?

Др Мирослав Тодоровић,
Београд