Следбеник Матиса и Дерена

СЕЋАЊЕ: АЛБЕРТ АЛКАЛАЈ
Тридесетог марта умро је у Бостону (САД) сликар и професор Алберт Алкалај (1917–2008), који је потекао из угледне фамилије београдских сефардских Јевреја. Из куће његовог деде свештеника хахама Аврама Алкалаја при врху Јеврејске улице на Дорћолу, изашли су угледни лекари, банкари, адвокати…

Алберт је за време студија архитектуре у Београду истовремено учио сликарство код Боре Баруха. Наставио је то у логору Ферамонти у јужној Италији после бекства из окупираног Београда. У логору је од управе добио мали студио и учио сликарство код познатог немачког сликара јеврејског порекла Микаела Фингестена. Своје прве слике продао је америчким официрима после скривања од нациста и ослобођења Рима. Емигрирао је у САД 1951. где је 1960. добио Гугенхајм награду и почео да предаје на Харварду о визуелном размишљању.

Алкалај је врло рано постао сликар и затим наставник у Бостону где је на водећем Харвардском универзитету био један од оснивача Одељења за визуелне студије и изучавање околиша ( Harvard’s Department of Visual and Environmental Studies – VES).

Водио је и приватне курсеве сликарства. Његови бивши ученици са Харварда су о његовом животу и стварању начинили документарни филм под насловом „Алберт Алкалај – аутопортрет”. 

Алберт је излагао у Риму, где су му сликари Оскар Кокошка и Карло Леви написали увод у каталог његове прве велике изложбе. Затим је у Америци излагао у Бостону и у Вашингтону.   Његова дела се налазе код приватних колекционара и у музејима. У Њујорку у Музеју модерне уметности (МОМА) и Витни музеју, у Бостону у Музеју финих уметности, Јавној библиотеци и Фогу на Харварду, уРимуу Галерији модернеуметности.

Започео је у Европи као експресиониста у маниру француских сликара Матиса и Дерена и затим еволуирао под утицајем нове америчке средине и животних токова. Није напустио сликарство ни пред крај живота када га је издавао вид због старачке дегенерације жуте мрље. На ту невољу одговорио је стварањем новог стила сликања воденим бојама. Стварао је полуапстрактне слике живих боја и луминозних облика прилагођених његовом ослабљеном виду.

Алберт је био омиљен као педагог који је надахњивао своје студенте. Многи су постигли успешне каријере у области визуелних уметности и критике. Роб Транчин, један од Албертових бивших ученика који је радио на документарном филму о његовом животу, рекао је : „Он је имао личност која осваја и био је чудотворно артикулисан када је објашњавао експресивна порекла апстрактног сликарства, његове изворе и смисао”.

Пре три године, Алмули је објавио књигу о свом пробијању из окупираног Београда преко Косова, Албаније и Италије до Бостона под насловом  „Истрајност у нади” (издање Јуниверзити оф Делаверпрес) . 

Његова првобитна намера била је да допре до Палестине преко Италије, Швајцарске, Португала и пловидбом око Африке. То му није успело, али је преживео многе опасности благодарећи смелости, домишљатости, срећи и добрим људима. Када је у Италији осетио да га тражи немачка полиција Гестапо, отишао је у један италијански затвор, изјавио да је без држављанства и затражио да га затворе да би избегао Немце. После капитулације Италије једва је избегао немачку потеру. Један италијански сељак-домаћин га је склонио у рупу у зиду док су Немци претраживали кућу. Једина јавна, некомерцијална телевизијска станица у САД, Паблик бродкастинг сервис, посветила је прошлог месеца једносатну емисију делу и животу нашег сликара потеклог из Београда.

Алберт Алкалај је од најраније младости био припадник омладинског левог ционистичког покрета „Хашомер Хацаир” и са бившим друговима у израелском кибуцу Шар Хаамаким одржавао је везе до краја живота. Београд је посетио 1990. године да би поново прошао путевима свога детињства и младости.