Порнографски биоскоп

Од нашег специјалног извештача

Кан –Сви су били ту: Харисон Форд, Стивен Спилберг, Џорџ Лукас, Кејт Бленчит, Карен Ален и Џон Харт. Било је и овација, и позирања, и сликања, врисака дуж Кроазете. Дакле, синоћ се у Кану догодило све очекивано од премијере холивудског блокбастера „Индијана Џонс и Краљевство кристалне лобање”, који после дужег времена враћа легендарног Харисона Форда у жижу светске филмске јавности.

Од трећег до овог четвртог наставка из серијала о Индијани Џонсу протекло је 16 година, а професор археологије и велики авантуриста у лику и телу Харисона Форда (66), гле чуда, није уопште остарио. Подмладили су га специјални ефекти и сва нова чуда узнапредоване дигиталне технологије из кухиње Спилберг–Лукас, којим овај филм иначе обилује. Тако живахни Индијана негде крајем педесетих година 20. века, на врхунцу хладног рата, у мистичним пределима Перуа, среће свог сина, али и злу совјетску агенткињу. Покушава да открије тајну кристалне лобање, а заправо проналази ванземаљца! Занатски одлично сложен филм, пун акције и атракције. Додуше, негде при средини и прилично досадан. Уосталом, судиће му ових дана и београдска публика.

Четири филма виђена јуче у главном такмичарском програму, само су потврдила утисак да је овогодишњи Кански фестивал, срећом, берићетан. У фаворите се са лакоћом уврстио филипински филм „Сервис” Бриљантеа Мендозе у којем аутор целокупну причу, двадесетчетворочасовну хроникуживота у једном порнографском биоскопу,гради на двострукој моралности – апсолутној и релативној. У матријархалној породици Пинеда, којом суверено влада Нанај, све наизглед функционише према високо постављеним моралним стандардима, док је природа њиховог породичног бизниса нешто сасвим супротно. Јер, Пинедови су власници оронулог порно-биоскопа и као такви домаћини фрустрираним адолесцентима,трансвеститима, проституткама, криминалцима – читавом бучном, реалистичном свету с којим Мендоза хипнотише гледаоца. Филм варљиво сведене естетике, испране, преекспозициониране фотографије, реалистичке глуме и звука који је свесно подешен на границу подношљивости, једно је од највећих досадашњих пријатних изненађења.

Међу канском популацијом још увек се највише прича о филму „Гомора” Матеа Гаронеа, али пре свега због чињенице да је реч о екранизацији истоименог бестселера наполитанског новинара Роберта Савијана (у Италији је његов роман продат у више од два милиона примерака), кога због добијених претњи и уцене главе од 2006. године непрестано чува полиција. Гаронеов мозаички филм који приповеда о функционисању наполитанске мафије – каморе, има сокова и живота, није сувопаран и довољно је тензичан, али му ипак нешто недостаје. А то је, пре свега, чињеница да је портретишући кримогене ликове редитељ успут заборавио да снима филм, да гледаоцу није понудио могућност да се бар за један од њих веже. Сви Гаронеови ликови су постављени равно, готово без иједне емоције и не изазивају никакву реакцију или разумевање. Чини се, ипак, да је Гароне подлегао притисцима амбициозних продуцената да начини филм који би се додворио публици широм света и тако постао биоскопски хит. Међутим, такве намере публика лако може да прозре и да се тако све претвори у супротност – у равнодушност гледаоца.

Премијерни кански наступ венецијанског победника, кинеског редитеља Џија Жангкеа са филмом „Град 24”, прошао је успешно иако је овај аутор готово поновио документаристички поступак и естетику свог претходног филма „Мртва природа”. Жангке се тако истрајно и друштвено ангажовано бави Кином наших дана, земљом у којој се капитализам сударио са социјализмом, што изазива и низ последица по становништво, које не само што мења навике, већ нужно и места рођења и живљења. У случају „Мртве природе” разлог је био преплављивање читавих градова и села услед градње џиновске бране на реци Јангце, а у случају новог филма рушење бивше војне фабрике зарад градње луксузних станова.
Социјални и друштвени ангажман красе и све досадашње реалистичке филмове двоструких добитника „Златне палме”, славне белгијске браће Дарден, па је такав случај и са филмом „Лорнино ћутање”. У причи о младој Албанки имигранткињи која бива увучена у дијаболични план локалног криминалца Фабија да је због држављанства венча прво са Клаудијем па потом и са богатим руским мафијашем, Жан-Пјер и Лик Дарден са својим традиционално минималистичким редитељским поступком, поново емотивно узбуђују гледаоца и стављају га у позицију сведока животне реалности. У улози Лорне је млада косовска Албанка Арта Доброши, која живи у Сарајеву, а Дарденови су је пронашли после дугих и исцрпљујућих кастинга у Приштини, Тирани и Скопљу. Као Лорна, Доброшијева је природна и спонтана. Остварила је изврсну улогу.

Данашњи, седми кански дан протећи ће у еуфорији коју ће изазвати нови филм Клинта Иствуда „Changeling” („Превртљивац”) у којем уз Анђелину Џоли игра и Џефри Донован и Џон Малкович, као и документарац „Марадона” који на црвени тепих доводи Емира Кустурицу и Дијега Арманда Марадону.

------------------------------------------------------------------------

Паскаљевићева српско–албанска копродукција

У Кан је стигао и наш редитељ Горан Паскаљевић кога смо затекли у разговору са швајцарским продуцентима који ће се ускоро укључити у копродукцију његовог филма „Медени месец”. Реч је о немачко–француско–српско–албанском пројекту за који је сценарио заједно са Паскаљевићем написао албански писац Генц Пирмети, а већ је добио финансијску подршку Албанског националног филмског центра из Тиране.