Док их смрт од мучења не раздвоји

У „Политици” је пре неколико дана објављен текст „Док га смрт од затвора не раздвоји”, у коме проф. Шкулић коментарише Закон о увођењу казне доживотног затвора. И поред тога што, са разлогом, тврди „да убедљива већина грађана за такве злочине најадекватнијом сматра смртну казну”, он ламентира над судбином злочинаца, тврдећи да „ни осуђеном на казну доживотног затвора ипак не треба убијати сваку наду”. Таква казна, без условног отпуста, по њему „још више личи на смртну казну, јер дефинитивно ’убија’ слободу, као што се смртном казном ’гаси живот’”(?!). Очигледно је да се професор држи смерница држава чланица Савета Европе које су се одрекле смртне казне; од чега се, како каже, одустало под притиском организација које се баве људским правима. О праву на живот деце коју су злочинци силовањем унаказили па свирепо убили – не говори ништа. О превентивном утицају санкција на смањење злочина такође не каже ништа.

Што се санкција тиче, европски „стандарди” не дозвољавају примену смртне казне чак ни када убица (као код њих у Шведској) убије више од педесет недужних људи. Међутим, постојање или укидање смртне казне треба посматрати у односу на обим и структуру криминалитета у друштву, а не усклађивати га са апсурдним узорима и захтевима ЕУ.

У прилог прописивању смртне казне иду разлози генералне превенције, јер ако иједна казна има застрашујући утицај на потенцијалне учиниоце најтежих кривичних дела, онда је то смртна казна. Јавно мњење о овој санкцији и језиво стање криминалитета у нашој земљи, у последње време, апсолутно оправдавају примену ове казне. Само у јуну прошле године, када је ступио на снагу Закон о спречавању насиља у породици, три жене су настрадале у породичним убиствима. Од почетка до половине те године, у породичном насиљу, страдало је 18 жена и једно дете.

Какву милост треба показати према убицама које су свирепо заклале мајке своје деце, па затим и њих задавили, или монструмима који су силовали, па (да би свој прљави траг сакрили) убили тринаестогодишњу девојчицу и два детета од четири и пет година, које је, нажалост, смрт раздвојила од мучења?

Миливој Коља Танасковић,
проф. педагогије