На Титовом рођендану

Холови, сале и салони шест република зграде СИВ-а (сада палата „Србија”) на Новом Београду били су препуни званица, келнера и музичара (око две хиљаде). Додела плакете омладине Београда била је разлог мог присуства на пријему. Певало се: „И ником није лепше него нам, само да је ’вако сваки дан”. После поноћи, мене и још двојицу омладинаца довели су у просторију где су били Тито и Јованка, Кардељ, Стамболић, Ранковић и њихове супруге, а највише сам разговарао са Вељком Влаховићем...

Следеће 1967. године Титов рођендан се прослављао у Дому омладине. За Тита и Јованку и домаћине председника омладине Југославије Томислава Бадовинца и Београда Милуна Тадића припремљен је посебан сто поред стуба на којем је био бајковит цветни аранжман од 250 каранфила. Уз помоћ лепе Раковичанке успео сам да и поред специјалца из гардеробе узмем одузети фото-апарат и филмску камеру. Мој друг Милан Паунић и ја пришли смо Кочи Поповићу:

„Друже потпредседниче (Титов заменик), желимо да се сликамо са вама!” „Не може”, одбруси љутито. „Шта ’друже потпредседниче’, ви сте млади људи, шта ће вам то? Да сте рекли; ’Еј, друже Кочо, ’ајде да се сликамо’, све би било у реду.” Окрене се и оде. Десет минута касније приђемо и све по његовом. „Видим, добро учите.” Сликали смо се. И Тито је дозволио да се ми, Тадићеви другови из Раковице, сликамо за успомену. У четири сата Тито, добро расположен, напушта свечаност и захтева да се за његов сто доведу омладинци из Раковице. На столу је остала само начета торта у облику ауто-пута Јесенице–Ђевђелија. Пред зору, поред мене седне старија жена. Поставља ми разна питања. „Имаш ли девојку?” „Да, данас јој је рођендан.” „Стварно?” „Да, двадесет и шестог маја.” Та жена, казао ми је Тадић, била је Дана Швабић, која је помагала школовање сиромашних и она је „средила” да девојци однесем оних 250 каранфила.

Шпиро Соломун