Уметничко тржиште данас је у великом трагању

Дела највећих имена југословенске уметности из колекције Александра Остојића представљена су на актуелној изложби у конзулату Србије у Њујорку. Посетиоци могу да разгледају слике следећих аутора: Едо Муртић „Испод мора”, Дадо Ђурић „Апстракција”, Миливоје Узелац „Бонвиван”, Љуба Поповић „Пећине несвесног”, Младен Јосић „Жена у белој свили”, Мило Милуновић „Ваза с цвећем”, Миленко Шербан „Приморски пејзаж”, Стојан Аралица „Сеоски сокак”, Мића Поповић „Мост на Сени”, Марко Челебоновић „Мала воћна пирамида”, Иван Мештровић „Удаљени акорди”, Петар Добровић „Пејзаж”, Михајло Петров „Мљет”, Влада Величковић „Импулс срца” и многа друга.

Југословенска колекција Александра Остојића броји 40 слика и 100 графика. Овај филмски редитељ, који је дипломирао у Београду у класи Радоша Новаковића, стигао је у Њујорк 1992. и отворио радњу за урамљивање слика.

‒ Почео сам слике да стављам у излог како бих унапредио општи ниво ликовног израза у радњи. На слику Ђорђа Ивачковића ставио сам високу цену како се не би продала, али продао сам је већ другог дана. Идеја је била да излажем радове младих уметника запослених у радњи, али купци су почели да ми траже и принтове и тако је кренуло ‒ каже Александар Остојић.

Почео је да обилази мале аукцијске куће и да прати лицитације уживо преко интернета. Прича нам како је потврђивао аутентичност дела.

‒ Мора одлично да се познаје рад уметника чије дело желите, као и слика коју купујете. Затим процењујете годину настанка дела, да ли боја на платну има оксидацију карактеристичну за то време... И поред тога, уживо сам купио „лажњака”. Био је то цртеж Дијега Ривере, перфектно урађен с истим притиском оловке који је имао овај мексички сликар. У „Садебију” су ми после рекли да је оригинал продат и да је ово само изванредна копија.

„Портрет мајке” Милене Павловић Барили, насликан 1937. у Риму, пронашао је у Питсбургу. Надао се, каже, да ће некада негде да налети на ту слику. Добио би је и за нижи износ да није било онлајн лицитације која је подигла своту.

„Портрет цара Франца Јозефа”, један од неколико које је Паја Јовановић израдио, пронашао је у аукцијској кући „Им Кински” у Бечу. Од малог француског аукционара купио је цртеж Саве Шумановића. У колекцији има и дела америчког уметника Кена Аптекара и Ирца Џона Кајндеса, некада Фулбрајтовог стипендисте.

‒ Америчко тржиште је у великом трагању и сада су у тренду материјали. Уметници јуре нов материјал с којим ће да направе дело и битно им је да буду први или једини који га користе. Ствари се доста крећу и у правцу инсталација, светлосних, по угледу на оне из Европе, као и видео-радова. На бијеналима ретко можете да видите слику, сад је то светлост у покрету или видео-пројекција на крпеној лутки. Популарна је и дигитална технологија без обзира на то колико све то изгледа чак и површно. Има и ту изврсних уметника, али остали их имитирају само у форми. Толико је нових појава да не могу том брзином да се створе њихови пратиоци које можете да сврстате у један правац. Оно што је сигурно јесте да Њујорк више није центар уметности. Може да буде по ценама дела, али последњи пут је био водећи за време поп-артоваца шездесетих година 20. века ‒ истиче Остојић.

Кина је, додаје, преузела примат када је Хонгконг доживео економски развој.

– Дилери купују кинеске радове које данас видите свуда у Паризу. Слика купљена у Кини за 60.000 евра, продата је у Лондону за 800.000 фунти, а потом за шест милиона долара.

Српских сликара скоро да нема у Њујорку, примећује наш саговорник.

‒ Људи који имају емоционалнији прилаз стварима тешко се овде адаптирају. Уосталом, Њујорк изгледа боље на разгледници него уживо. Америка себе добро промовише и са дистанце тај свет изгледа већи него што заиста јесте. Можда је за некога ко тражи пасош Америка спас, али образован човек из Европе схватиће да су све те слике улепшане. Све је ту „најбоље” и „најлепше”, а те куће с базенима немају везе с реалношћу. И ја сада, кад сам у пензији, планирам да се вратим. Друго је рецимо лекарска професија која је цењена и где не морате да почињете од нуле и „нижих” послова.

Александар Остојић трага и за ретким издањима књига. Од оних које је имао и продао поносан је на француску Библију, штампану 1558. у Лиону, прво издање „Божићне приче” Чарлса Дикенса, с насловном страном штампаном у црвеној и зеленој боји (чешћа је плаво-црвена верзија), прво издање „Великог Гетсбија”, потписано прво издање „Кваке 22” Џозефа Хелера, прво издање збирки песама Т. С. Елиота.

Поседује и изузетно ретко издање у шест фасцикли свих познатих цртежа и рукописа Леонарда да Винчија, штампаних током више од 20 година у само 250 примерака, као и кожни повез српских народних песама које је сакупио Вук Караџић, а на француски превела Елиз Војар 1834. године.

– Проналазим их свуда, од бувљих пијаца до елитних аукционих кућа и књижара. С интернетом, свуда по свету – каже Остојић.