Миленијумско српско књижевно премрежавање

Разговор о стотину књига Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”, Издавачког центра Матице српске, биће уприличен данас у подне у Свечаној сали Матице српске у Новом Саду. Поздравне речи одржаће Драгана Милошевић, покрајински секретар за културу, проф. др Драган Станић и проф. др Мато Пижурица, председник Скупштине Издавачког центра Матице српске. О едицији ће говорити академик Миро Вуксановић, главни уредник, и уредници проф. емеритус др Марија Клеут и проф. емеритус Славко Гордић. Ова антологија приказује целовити развитак српске књижевности с намером да је превреднује по новим сазнањима и мерилима.

Како после 10 година и 100 књига прве серије видите развој почетне замисли ове едиције која повезује 12. са 21. веком?

Када смо у замашни посао кренули и када су нас сложно напали, знао сам да смо на добром путу и да ћемо успети. Данас се види да су наша почетна правила и назначени критеријуми погодили циљ. Овакво и оволико, миленијумско, српско књижевно премрежавање досад није подузимао нико, ако је реч о временском и просторном захвату, врсти жанрова и броју књига у едицији. Обједињавање, по истом моделу, по савременим мерилима и правописним нормама, у научном приступу који је доступан свима, сабирање свега што је на убедљив начин обележило своје време, на некадашњем и на вуковском језику, и такво стварање вековне мапе српске књижевности мора се мерити подвигом. То се постиже удруживањем уредничке и приређивачке вештине, упорношћу и доследном службом уметничкој речи, одбацујући оне који су сметња и пакост. Уздамо се у наставак објављивања у истом ритму, уз подршку, као и досад, из републичког и покрајинског буџета, а нарочито наших редовних претплатника. Они су разумели да помажу пројекат који има национални значај.

Из чега ће се састојати друга серија едиције?

Првих осам столећа у првој серији обухватили смо целовито. Двадесети и наш век дали смо половично. Намерно смо тако поступили јер бирамо постепено, у наставцима, без брзе руке и пристрасне одлуке да би огрешења била мања. Тек сада, у десетом колу, уз 121 наслов прве серије, објавили смо још шездесет имена писаца који су рођени пре 1930. године чије је дело завршено и који нису били у ранијем избору. Тако смо обликовали први део друге серије. Замислили смо да у петнаестом колу штампамо наставак антологијског низа, без изричите намере да тада буде завршен. Отвореност је први услов да сви добри српски савремени писци добију место које им припада. Опрезност је мера успеха. Истовремено, то доноси главни резултат антологијских подухвата – да се у њима дозивају и не угрожавају различита времена, гласови и поруке. У Антологији, на досад штампаних 35 милиона страница, тако се удружују стих, проза и драма, десетерац и сонет, сви облици књижевног изговарања. И најмодерније долази као последица оног што је било пре њега. Цивилизацијски успон има свој редослед.

На који начин, из садашње перспективе, видите вишевековни простор српске културе?

По пет књига средњовековне и народне књижевности, у новим антологијским збиркама, десетине књига из доба ренесансе, просвећености, барока, романтизма, реализма, модерне и редом, од Светог Саве до данас, од народног певача до савременог песника, у сто објављених књига, канонским и истраживачким оком прочитаних, означава српску духовну, културну, цивилизацијску и књижевну географију као континент српских речи које долазе одасвуд, из сваког кутка где макар један Србин уме да мисли и пише на оригиналан начин. Такав простор не зна за границе и не може да их трпи. Културни простор Срба је свуда где је српска реч слободна и у редовном дослуху са језицима других народа. Без таквих прожимања се не може. То потврђује и наша антологија.

Ком веку припада највише антологијских писаца?

Највише писаца је из двадесетог века, досад, а њихов број ће нарастати и прелазити у наредни век. Српска књижевност тог доба, предратна и поратна, у веку пуном ратова, има огромну снагу, значај и вредност. И по начину улажења у савремену европску књижевност, и по жанровском богатству, разноврсној употреби језика, по обрачунима са злим временима и људима који их стварају, по многим важним особинама савремена српска литература држи првенство у укупном миленијумском распону. Дотле је порасла природно. Имала је чврсте темеље. Биће потребно још доста књига да се то покаже. У Издавачком центру Матице српске где се ради без стално запослених, да се платама не угрожава супстанца, основни је посао да антологијска целина коју стварамо буде културно добро вишег важења, достојно читања и тумачења. Можда је то узалудан покушај да се књижевност и писац врате у средиште одакле су потиснути неукошћу и дневном политиком, али бисмо без таквог покушаја постали саучесници.

Које бисте прекретничке књиге издвојили као пратиоце прве серије?

Свака антологијска књига је прекретничка. То је први њен резултат. Сумња је узалудна да ли су Његош, Бора Станковић, Андрић, Црњански и Попа оно што јесу. Тако и Стерија и Нушић... Али, антологије Богдана Поповића и Миодрага Павловића, студије Исидоре, Винавера и Лазе Костића, Скерлићева историја књижевности, књига Анице Савић Ребац, такође имају своје непомичне датуме. Из „Српског рјечника”, из оба издања, издвојили смо све књижевне примере и добили велики енциклопедијски азбучни роман. То је међашни пример у Едицији која ће имати више од две стотине књига. Још не можемо рећи колико је то „више” и колико антологијских књига пристиже међу нас. Важно је да свака таква књига, савремена и ранија, по заслузи, буде на свом месту. Свуда, па и у оваквим едицијама.