А ми сами одлучујемо када ће да боли

Трунд Сандер, јунак књиге Пера Петершуна „Идемо да крадемо коње” (Геопоетика, 2008, превод Предрага Црнковића) није ни насукани Робинзон, ни мизантроп болестан од цивилизације и социјалне мимикрије. Његова одлука да у освит миленијума 2000. себе изопшти из урбаног окружења и крајоликом свог детињства залечи тугу и празнину после губитка супруге, посве је вољна последица емотивног шока. 

На прозрачном фону нордијске шуме Сандер спонтано реконструише слике детињства и младалачких пустоловина једног давног лета, пре готово пола века. Петершунов јунак све дубље истражује ожиљке које контрапункт прошлих тренутака радости и помућене среће оставља на сваког појединца. Ожиљке од којих се не може побећи, јер је свако бекство, у ствари, циклични повратак на почетак, уписан у подсвести.

Упознајемо, корак по корак, ликове из Трундове младости, оца, мајку, најбољег друга Јуна, те Јунову породицу у тренутку ненадане трагедије – кад један од њихове млађе деце близанаца у игри случајно убије оног другог. Откривају се запретени односи између очева и мајки, родитеља и деце, , нарочито оца и сина, стидљиве прељубе одраслих, њихове неочекиване тајне, које су лако могле то и остати. Али, нису, и свест о њиховом постојању, свест да ништа не мора бити онакво какво наизглед јесте, знак је одрастања који заувек поништава  вордсвортовски сјај дотадашњег, невиног искуства.

Одатле, до спознаје да нема универзалне истине која би била утешитељска, нити било какве филозофске формуле среће или несреће, мали је корак. Постоје само људи, са именом, често и без имена, огољена осећања, сирова сензуалност, природа… и то је све. У шуми, те давнашње слике, онако како их свест, насумично и мистериозно призива, уз оскудне рефлексије и дијалоге, добијају особену снагу. РАвну оној којом је јунак једном покушао да се одмерава с природом, заједно с оцем, секући дебло по дебло, с жељом да је победи или укроти, узалуд.

Петершун је свог јунака сместио у физички театар природе, одузео му сваку врсту комуникације са светом (осим „неутралних” вести Би-Би-Сија, светско издање, пречишћено од иритирајућих локализама), подарио му пса и суседа усамљеника, оног преживелог брата близанца, такође са својим псом, као једине саучеснике у драми, која га поступно опхрвава. Они га подстичу на бесомучно преживљавање прошлог, својеврсну аутотерапију против очајања.

При првом погледу на минималистички декор и сведене јунаке ове књиге, читалац се и нехотице запита, чиме ли је она очарала међународну публику и критику и у конкуренцији за престижну Импак Даблин књижевну награду 2007. претрчала такве бардове светске прозе као што су Џулијан Барнс, Куци, Кормак Макарти или Ружди. Већ после првог поглавља питање постаје излишно.
„Идемо да крадемо коње” није ни суморна апотеоза природи, нити човеку у њој, већ дисхармоничној лепоти егзистенције која се опире  неумитностима, поентираној последњом реченицом  књиге: “…а ми сами одлучујемо када ће да боли.”

Статус Петершуна (1952) као неприкосновене књижевне звезде скандинавског књижевног поднебља – „Идемо да крадемо коње” продат је у свету досад у четврт милиона примерака – побудио је интересовање и за његову биографију, и за невелик претходни опус. Првом роману, „За Сибир”, варијацији на тему нацизма, рата, ескапизма у амбијенту тундре, претходила је збирка прича коју је објавио у тридесет петој години живота, и од књижара и страсног читача преобразио се у суптилног прозаика.  

После личне трагедије – када је у бродолому ферибота „Скандинавска звезда” 1990. изгубио родитеље, брата и братаницу – написао је роман о томе. 

Слутња да сви које волимо кад-тад умиру, а често прерано, обележила је дела која су претходила, а нарочито она која су настала после ове трагедије. Следбеник Хамсуна и Карвера, Петершун ствара у околностима умногоме сличним околишу јунака „Идемо да крадемо коње”. Брвнару у шуми, недалеко од своје куће, претворио је у радни студио, опремљен најсавременијим компјутером и самоћом.  

„Не мислим да Трунд доиста жели да реконструише свој живот. Мислим да жели да побегне од свега, да живи на будистички начин, обављајући ритуале да означи пролазак времена.  Али, не може, јер, кад упозна новог суседа, прасак прошлости погађа га свом снагом”, рекао је у једном интервјуу. „Природа продире у нас, мењајући начин на који посматрамо живот. Човечанство покушава да то спречи, дакако, уништавајући природу.“