Бука и бес књижевности

У мутним и мрачним поратним временима, по Богдану Јунском, клозети су били једина места писане слободне речи. На клозетским зидовима писао је свако шта је хтео. „Тамо нема цензуре”, написао је Милисав Савић у причи „Хроника са клозетских зидова”, објављеној 1969. године у култној књизи црног таласа у српској прози „Бугарска барака”. Ова збирка прича недавно је, после пуних пет деценија, поново објављена, овај пут у издању „Талије” и „Рашке школе”. Ново издање обогаћено је коментарима самог писца после сваке приче, као и есејистичким прилозима за историју и поетику црне прозе у другом делу књиге, па је тако после поменуте „Хронике са клозетских зидова”, Савић написао да га је управо она прославила као храброг писца: „Настала је, види се, после студентских демонстрација у јуну 1968. Шокирала је тадашњу јавност и насловом и садржином”.

После 1968, кажу, ништа није могло бити исто. Године 1969. Нобелову награду добија Семјуел Бекет, а Нинову Бора Ћосић, док се исте године појављују три књиге младих писаца („Лепа Јелена” Мирослава Јосића Вишњића, „Рефуз мртвак” Видосава Стевановића и „Бугарска барака” Милисава Савића) које су одмах именоване као стварносна или црна проза. Била је то узнемирујућа и до тада ненаписана слика стварности, аутентични доказ да литература може и мора да буде „бука и бес”, каже издавач „Бугарске бараке”.

„Вук Крњевић, коме духовитости и цинизма никад није недостајало, почетком седамдесетих година прошлог века изјавио је да се у српској књижевности појавио један талентовани писац који се зове Видосав Јосић Савић. Вукова жаока била је уперена против Видосава, против мене сигурно не, а не верујем ни против Јосића. Та жаока била је врло ефектна, јер Видосав никако није желео да своје име веже уз Јосићево и моје. Ми смо, у најбољем случају, могли бити само његови ученици, али не и равноправна тријада”, пише Милисав Савић у „Малом прилогу за историју и поетику црне прозе”, објављеном у поновљеном издању “Бугарске бараке”, где је евоцирао и успомене на дружење са Видосавом пред његову прву женидбу, а описује и свадбу, да би објаснио да и Стевановићева рана проза нарочито она из „Рефуза мртвака” носи трагове дубоко проживљеног.

А за оног „талентованог писца Видосава Јосића Савића”, Вуку Крњевићу Видосав није остао дужан у својој аутобиографској књизи „Дневник самоће”, каже Савић. „Видосав је, кажу ми, и мене ту и тамо поткачио. Ваљда да се коначно издвоји из оне Вукове синтагме о једном добром писцу који се зове Видосав Јосић Савић. Није ме то много погодило. Једна сенка, Видосав, удара на другу сенку, мене. А ионако ја мислим, као и многи други писци, да је аутобиографска проза нешто у чему се до миле воље лаже! Нећу се љутити ако ми неко каже да сам и ја у овом кратком запису лагуцкао”, пише Савић у поменутом „Прилогу...”.

„Бугарска барака” је „отворила бездане људске туге, сведености на голу егзистенцију, обесмишљености и горчине”, а та деструктивна снага се „као змија склупчала у људско срце, па банула у литературу на директан, опор, а понекад и црнохуморан начин”. То је „последица настојања да се опонира неким врстама високе стилизације”, каже Радивоје Микић. У причи „Пролазе ли возови Ибарском долином” постоји реченица: „На једном зиду слика Председника, прашњава, напрсла стакла”. Не само због ове реченице и „Бугарска барака” је сврстана у прозу „црног таласа” која ће се, као и остали видови „црног” стваралаштва, убрзо наћи на жестоком удару званичне политике.

У нападима на „црну” уметност са политичких говорница и страница режимске штампе политичарима су често помагали и сами ствараоци и критичари, неки с позиција соцреализма, а већина у име модерних поетика, написао је Савић у једном од прилога штампаних у овом поновљеном издању где се нарочито позабавио заговорницима модерних поетика који су тврдили да је црна проза репортерска, крајње миметичка, једнослојна, локална, па да као таква није и не може бити уметност.

У протеклих пола века српска књижевност је прешла занимљив пут да би крај 20. века, по Савићевим речима, припао постмодерној „професорској литератури”. Ипак, почетком овог века, у литературу се враћају поступци и идеје које чине да књижевност поново постаје свесна себе и сопствене моћи.