Час професора Тарантина

Од нашег специјалног извештача
Кан – Фестивал се ближи крају и ноћи неизвесности када ће међу, ове године прилично изједначеним филмовима, жири пронаћи онај најбољи и прогласити га добитником „Златне палме”.

Пред сам фестивалски крај у Кан је стигао и један од својевремених добитника ове награде за филм „Петпарачке приче” – амерички редитељ и сценариста Квентин Тарантино (1963). Али, не са новим филмом или у функцији члана жирија што је такође једном био, већ да би одржао традиционалну канску мастер-класу. Ове године та част да буде професор, припала је Тарантину, једној од најинтересантнијих филмских појава деведесетих година 20. века, аутору филмова „Пси из резервоара”, „Петпарачке приче”, „Џеки Браун”, дводелног филма „Кил Бил”“ и прошлогодишњег, приличног промашаја у виду филма „Смртни доказ”.

Причљив, необичан и занимљив сам по себи, велики филмофил Квентин Тарантино је добро продрмао гледалиште и своје „ђаке” у сали „Амбасадори” испуњеној до последњег места. „Ја сам желео да снимам филмове, морао сам да снимам филмове, а разлог што их нисам више снимио је у томе што сам у међувремену желео да живим живот”, почео је своју професорску исповест Тарантино, признајући да му је једно време био неопходан „силазак са планине” како би успоставио контакт са самим собом , и како би се посветио писању.

„Ја сам писац и увек морам да почнем од празног папира и без размишљања о ономе што сам урадио или написао пре”, наставио је Тарантино, присећајући се и времена када је радио у једном видео-клубу.

– Буквално сам имао приступ сваком великом и сјајном филму тих дивних редитеља. Имао сам прилику да о сваком од њих научим све. То сам и радио. Када би ми се допао неки филм или ме инспирисао редитељ, онда бих одгледао сва претходна или накнадна дела његовог аутора. То чиним и данас, и управо завршавам гледање читавог опуса Пола Мазурског, изјавио је Тарантино.

Настављајући даље своје „предавање” у форми исповести, монолога и повремених дијалога са публиком, Тарантино је дотакао и тему редитеља који су на њега извршили највећи утицај.

– Међу онима који су у мојим раним данима највише утицали на моју естетику или сценаристичку каријеру пре свега су Брајан де Палма, Серђо Леоне и Хауард Хокс. Ма колико обожавао Мартина Скорсезеа и ма колико све моје филмове и сав мој редитељски рад дугујем њему, Брајан де Палма је био моја рок-звезда међу тадашњом генерацијом редитеља. Дивио сам се Леону због начина на који је манипулисао Чарлсом Бронсоном у, и изван, кадра и како је компоновао своје филмове...

Тарантино је исцрпно говорио и свом првом филму „Пси из резервоара” који га је и прославио, за који сматра да је настао под Де Палминим утицајем. „Увек сам волео кружни покрет камере. Де Палма је то увек користио како би наговестио и нагласио љубав... У `Псима од резервоара` имао сам тај кружни снимак са свих 360 степени када се камера зауставила тачно на лик који је требало да изговори следећу реченицу”, рекао је Тарантино, додајући да много дугује томе што је на Санденс фестивалу на којем је овај филм био приказан. „ Учествовао сам у радионици Терија Гилијама и Фолкера Шлендорфа који је за мене тада рекао `Ах, тај мали геније`. Од тог тренутка, знао сам да је то моја каријера. После тога људи су почели заиста да ме воле или да ме заиста не воле, на шта сам се навикао...”

О себи као писцу рекао је између осталог и следеће: „Када сам први пут озбиљније кренуо да пишем, био сам још увек у глумачкој школи и нисам имао приступ сценаристима и сценаријима како бих из њих учио. Срећом, имам невероватно памћење, могу истовремено да меморишем више ствари. Тако сам упорно памтио дијалоге из филмова, бележио детаље о сценама које су ми се допадале или сам их сматрао круцијалним. И тако, мало по мало, све сам више и дубље осећао и почео да пишем глумачке сцене”.

-----------------------------------------------------------

Мадона у новој мисији

На Канском фестивалу, специјалну пројекцију имао је и документарни филм „Ја сам зато што сте ви” Нејтана Рисмана, који сведочи о хуманитарним активностима музичке мега-звезде Мадоне која га је и продуцирала. Мадона је на овај начин желела да скрене пажњу светске јавности на проблеме Малива, друге најсиромашније земље на свету у којој је популација десеткована због праве епидемије сиде, што за последицу има огроман број деце сирочића о којима нема ко да брине. Славна певачица је осим прикупљене хуманитарне помоћи, Маливима учинила још једно добро дело – усвојила је маленог Дејвида који је недавно постао њен званични син. На Канском фестивалу, заједно са Шерон Стоун (на фотографији) такође великом активисткињом у борби против сиде, била је домаћин на хуманитарној вечери са које је прикупљен прилог од читавих 640 милиона долара!