Неубедљиви и противречни одговори

Уместо расправе добио сам распру. Шта је Рада Стијовић објавила у „Политици” одговарајући на моје питање: „супстанција или супстанца” („Супстанца или супстанција, фреквенца или фреквенција”, Слово о језику, Културни додатак, 15. јун)?

Нисам се „представио” као стручњак за физичку хемију. Р. Стијовић је то измислила да би показала да ништа не знам о српском језику. Навео сам анегдоту из времена кад сам био студент ПМФ-а и од професора Рибникара научио правило о писању речи фреквенција, уместо фреквенца.

Одговор Р. Стијовић није уопште убедљив. И даље остаје питање: зашто не бисмо користили бољу реч, супстанција уместо супстанца? Она наводи да и Иван Клајн („Језичке недоумице”) „сматра да су бољи облици на -ција”. Зар није жеља свакога ко нешто или о нечему пише, да користи бољу реч и зашто је и она не користи ако каже да је боља? Хоће ли тиме да подучи читаоце „Политике” да не треба да користе боље речи?

Наведене речи, као што су преваранција, ждеранција, смишљене само за ову прилику, нису убедљиве као што је то фреквенција (уместо фреквенца). Наводио сам речи углавном латинског порекла, а она наводи шаљиве домаће изведенице, којима не може да се објашњава правило о писању речи латинског порекла.

Она каже да се у „препорукама и давању предности нормативисти разликују”. И откуда њена тврдња да „што се тиче примера типа супстанца/супстанција, наш читалац није у праву”? И поред навода да се „нормативисти” разликују у давању предности једном или другом облику, остаје недоречено који „нормативисти” јесу, а који нису у праву. Није само да „ваш читалац није у праву”, већ нису ни неки нормативисти, незнано који (ваљда и Иван Клајн?). Није смела да каже да академик Иван Клајн није у праву, али је одлучно рекла да „наш читалац (који је послушао И. Клајна) није у праву”. Диван пример храбрости у науци.

Избегла је да ми одговори на основно питање, распредајући о којечему, али њени одговори нису убедљиви, а и противречни су.

Њен главни доказ је да Иван Клајн „не дисквалификује ниједан од ових облика”. Како ли се само досетила (предивне) српске речи дисквалификује? Прави савет је кад у „Слову о (српском) језику” прочитамо изворне српске речи „термини”, „диграф”, „дијакритички”, „дисквалификација”...

Делом јесам, делом нисам у праву. Мало ово, мало оно. Ни риба ни девојка.

Др Бранислав Симоновић,

научни саветник