Лекција Ника Кириоса о моралу и правди

Четвртог јула, на Дан државности САД и некадашњи Дан борца – државни празник бивше СФРЈ, у лондонском предграђу Вимблдон одигран је меч између Шпанца са Мајорке Рафаела Надала и Аустралијанца грчког порекла Ника Кириоса.

Пред петнаестак хиљада гледалаца на централном стадиону, млађи тенисер Ник Кириос, неспоран спортски таленат, одржао је лекцију о моралу и правди, не само необјективној лондонској публици, него и свим гледаоцима поред малих екрана, као и организаторима турнира у Вимблдону и челницима тениских клубова, организација и удружења широм планете. Можда је то, у превеликој жељи за једнаке услове, учинио незграпно и недостојанствено, али судија у мечу није заслужио ништа боље. У једном тренутку, када је судија изрицао опомену Кириосу, помислио сам на нашег Новака и колико је у својој каријери претрпео неправди (и од судија и од организатора турнира и од белосветских гледалаца), а трпи их, бога ми, и дан данас.

Са задовољством сам пропратио поен када је, исправљајући судијску грешку, упозорио Надала да тражи проверу „соколовог ока”, као и када је више пута немуштим тенисерским језиком честитао Надалу на успешно одиграном и освојеном поену. Нека му пример, пре свих, буде Новак, који је одавно познат по својој коректности, па противници, пре него што затраже помоћ „соколовог ока” и судије, проверавају питајући Новака да ли је лоптица „качила” линију или не.

Све у свему, једно дивно спортско предвечерје, набијено емоцијама оба тенисера, умало није покварио судија.

Још (мени је 73 године) се често питам зашто неке судије, не само у тенису, већ и у другим спортовима (понекад, по сваку цену), желе да буду у првом плану и не могу да схвате да једном асу какав је Надал није потребна њихова помоћ.

На крају крајева, ни у спорту, а ни у другим сегментима друштва, не може један аршин да буде за тзв. ауторитете, а други за тзв. аутсајдере. Такво схватање спорта и спортског морала дубоко ме вређа.

Дарко Б. Шуковић