Порука возачима

Сећам се деде, некадашњег партизанског старешине, који ми је после гледања телевизијских извештаја о саобраћајним несрећама на путевима говорио: „Аух, бога ти... Ми водимо борбу цео дан и не погине оволико људи.”

Други светски рат је одавно завршен, деде више нема, али су, нажалост, извештаји о саобраћајним несрећама и те како у вестима. И то скоро увек са великим бројем мртвих, тешко повређених, оних који су завршили на интензивној нези…

Увелико је људско друштво у 21. веку. На интернету су јавно и легално доступне свакакве информације. Доступне су и оне које се тичу вожње и саобраћаја. Дакле, преко интернета можемо да научимо неке трикове у вожњи управо од професионалаца, можемо да видимо како су се дешавале саобраћајне несреће, шта треба, а шта не треба радити у вожњи... Аутомобили, чак и они десетак година стари, ако су одржавани, прилично су сигурни. Међутим, све то не доприноси безбедности у саобраћају. Прва вест коју неко прочита у новинама често је о некој саобраћајној несрећи са катастрофалним последицама.

Зато аутор ових редова моли оне који читају ово писмо да оставе финансијске, породичне, љубавне, пословне и све друге проблеме иза себе кад улазе у ауто. Нека оставе его. Суштински не добијате ништа ако стижете до првог семафора пре неког ко има бољи или бржи ауто. Ништа не добијате, а можете много да изгубите. Можете да оставите некога без детета, друга, брата, сестре, родитеља... Поштујте прописе. Прописи нису писани зато што неко није имао шта да ради, па је одлучио да се мало бави проблемима на путу. Има нас мало. Нема потребе да додатно страдамо у саобраћају.

Томислав Милошевић,
Београд