Мишел Онфре о призорима с Величковићевих слика

Посматрајући слике Владимира Величковића, никоме не пада на ум да их омирише, осети њихов укус... неко ће осетити мирис уља, терпентина, лака, других пратећих мириса… Али, какви ће мириси изазвати наш њух, чуло укуса ако уђемо у слику, ако се нађемо у величковићевском простору, писао је чувени француски филозоф Мишел Онфре о нашем сликару, преноси Танјуг.

Али, приђимо слици с такозваним ниским чулима, предлаже Онфре и онда примећује: „Величковићева граматика нам је позната: гавранови, жичане ограде усред географског ништавила, вешала, понекад скеле потребне за вешање човека: ружичаста жаришта, разбуктали пламенови и густе масе дима, непрегледни, пусти предели, песак, пространства изгореле, уништене земље, леш без главе; другде, на неком другом платну, глава без тела, пацови који беже, безглави пси, човеков леш који пада у празнину… када изађемо из платна, његови мириси нас и даље прогоне…”

О бруталности, али истовремено о лепоти на сликама Величковића Онофре је забележио: „Покушавамо да умакнемо насиљу смрада, заразе, мемле, али њихово присуство нас не напушта: чујемо звук кљуцања птице која рије земљу у потрази за црвом, вероватно засићеним људским месом; удаљено пуцкетање ватре; шкрипу вешала; тихи крик обезглављеног; звецкање канџи пацова који беже од људи, с трагом њихове крви на брковима...”

Ономе ко овако осети, овако чује сликарство Владимира Величковића, каже Онофре, призор ће говорити нешто друго, другачије и од тада ће он на други начин гледати његове метафизичке слике. „Тишина сликарства – његовог сликарства – не сме нас спречити да од целог тела тражимо да учествује у свечаности коју нам нуди уметник. Иако се та свечаност одвија на рубу провалије. Људи копају своје гробнице, сликар их само осветљава”, заокружује француски филозоф свој утисак, који је објављен на сајту Октобарског салона.