Нисам као други

Један од најпознатијих америчких писаца, Гор Видал (1925) ових је дана у жижи интересовања због својих провокативних изјава. Видал, изузетни есејиста и драмски аутор, припада групи америчких интелектуалаца који заузимају врло критички став према америчком политичком естаблишменту, и чији су погледи либерално прогресивни. Видал снажно критикује администрацију Џорџа Буша сматрајући је експанзионистичком. Напад Ал Каиде 11. септембра на Њујорк, по Видаловом мишљењу, само је политички оправдао планове које је Америка имала о контролисању нафте у Средњој Азији.

У прекјучерашњем разговору-упитнику, са Мајком Сагером за „Esquire” (новинар даје „шлагворт” а Видал наставља), писац је луцидно и кратко, не баш увек пријатним речима па чак и користећи псовке, одговарао свом саговорнику на разне теме.

Тако на речи „Чује се…” Видал се наставља: „…сва та кукњава ’Где су ти наши велики писци?’ а ствар је још тужнија ако се упитамо ’А где су читаоци?”

На Свака будала – Видал је дописао – „коју знам отишла је на факултет. Не мислим да је то неопходно. Ја нисам, знате, видео неки резултат”.

У одређеним годинама „треба живети у близини добрих медицинских установа – уколико желиш да живиш и даље, наравно. Опет, увек имаш могућност и да не живиш даље, што је, бојим се, понекад достојанственије”.

Патриотизам, наставља Гор Видал, „је данас бљутав као што је увек и био. Гледао сам баш, пре него што ћете доћи, вести о Косову и проблемима тамо. Показивали су снимке неких људи како пале америчку заставу. Појавио се новинар, потпуно сломљен и с очима пуним суза: ’Срце ми се цепа (шмрц!) док гледам америчку заставу како гори!’ А ја сам рекао „Г…..у ј….и, где су ту вести?”

„Када се Хилари Клинтон била кандидовала за Сенат, статистике су показале да је једна група гласача баш мрзи – бели, имућни мушкарци средњих година. Одмах је схватила о чему се ради и изјавила: ’Подсећам их на њихове прве жене’”, распричао се Видал, а на питање о родитељима је рекао: „Мој генерални став о школама интернатског типа био је: било шта. Само што даље од моје ј….е мајке! Била је монструм.”

О оцу, пак: Када га је један од колега са Вест Поинта упитао за тајну мог васпитања, и како му је пошло за руком да испаднем овако добар, мој отац је одговорио: „Никад му нисам дао ниједан савет, нити ми га је тражио”. Ми се нисмо ни око чега слагали, али се ни око чега нисмо ни посвађали.

Ако неке радости Видал види у великом лицемерју, о наследним болестима каже да, ако их човек једном добије, тада схвати колико је део целине. „Колико год се трудили да постанете своји, личићете на своје родитеље.”

И, на крају, на „шлагворт” Ја нисам као други, Видал поентира:

„Оно што је неко урадио, ја сигурно нећу.”

К. Р.