Татарстан у транзицији

Чини ми се да се у овој рубрици мало писало о животу у Русији и руским републикама и то ме је понукало да напишем овај текст, будући да сам се управо вратила са једне краће службене посете Татарстану. Та држава је у склопу руске федерације, али ужива високи степен аутономије. Казањ је данас административна престоница републике Татарстан и има негде око 1,1 милион становника, од којих је око 51% Татара а мање од пола Руса. Податке о процентима мањина нисмо успели да добијемо. Казањ је прославио свој миленијум тј. хиљаду година постојања 2005.год и за ту свечаност пре пар година су се јако добро припремили. Свуда у граду можете видети мноштво нових стамбених и пословних зграда, обновљених фасада, а и данас се интензивно гради, јер цене нафте и гаса у свету скачу свакодневно, дакле има се пара-може се. Штета је што се неке од старих дрвених зграда у потпуноси руиниране и на њиховом месту ничу грандиозни објекти у стаклу, металу или обложени гранитом. Тако су нам приликом обиласка града показали управо срушену стару кућу, у којој је наводно рођена Гала, жена Салвадора Далија.  На том месту би требало да никне нова стамбена зграда.

Казањски државни универзитет постоји од 1804. године и трећи је по величини у Русији. На њему су студирали неки велики људи попут писаца Аксакова, Толстоја, композитора Балакирјева, уметника Јакобија, научници Лаврентијев, Нецкин, Парин, Бајев итд. Занимљиво је да је и Лењин био студент Универзитета у Казању али свега 3 месеца, јер је са истог избачен пошто није поштовао потписану изјаву да се неће бавити политиком (коју смо имали прилике да видимо у историјском музеју Универзитета), а коју су у то време потписивали сви студенти приликом уписа.

Оно што сам била у прилици да видим приликом посете Казању јесте да овај велики центар у коме има преко 100 хиљада студената данас прераста у сличне посткомунистичке градове, у којима има бројних контраста, обележја некадашње совјетске ере и нових демократских тенденција. Велика статуа Лењина није уклоњена са главног трга, а државни универзитет и даље носи његово име. Приметне су скупе лимузине по граду, западни продајни ланци, док су на жалост нестале многе од локалних традиционалних радњи. Данас у Казању постоји и велики музеј посвећен оперском барду Фјодору Шаљапину, који се родио у овом граду.

Импресивна су обновљена здања Казањског Кремља, Кул Шариф џамије, те православне цркве која се још увек реконструише, а у којој се чува оригинал изузетно вредне иконе Казањске Богородице, из 1579. год. Исту су 1904. украли и после бурног путешествија по разним земљама, 1993. год је дата Папи Јовану Другом и чувана је у његовој радној соби у Ватикану. Упркос настојањима Папе да је лично врати Русима приликом посете Москви или Казању, то се није догодило, јер је наилазило на отпор Московског патријарха. Тек 2004. године икона је безусловно враћена Москви да би је приликом миленијумске прославе Казања у јулу 2005.год Патријарх Алексеј Други и председник Татарстана Шамијев свечано поставили у Казањском Кремљу, одакле је је касније пребацена у Цркву успећа светог крста.

На жалост и овде су, као и у другим земљама у транзицији, приметне велике разлике међу становништвом. Државни службеници са којима смо били у прилици да неформално разговарамо, доста су задовољни својим примањима, која се крећу од 600 до 1000 долара, с тим што начелници имају и до 1500 долара. Просторије у којима раде су велелепне, опремљене скупим намештајем, последњим техничким уређајима. Сви возе нове западне аутомобиле, мада обичан свет и даље вози „Ладе Самаре“ или користи јавни превоз, који је сличан оном код нас: исти црвени тролејбуси у полураспаднутом стању. Казањ је поводом прославе миленијума добио и метро, али како кажу у шали, то је најкраћи метро на свету – има свега 3 станице!  

Болна тачка и овде су изузетно ниске пензије ок око 2700 рубаља, што је мање од 100 еура. Како пензионери преживљавају са таквим месечним приходом, остала је  непознаница. Просветни радници такође нису најбоље плацени и овде има доста људи који су приморани да поред редовног посла раде и нешто приватно да би преживели.  

Оно што ме је прилично збунило и у шта просто нисам могла поверовати јесте хијерархијско устројство власти. Приметила сам да кад год неки од главешина пролази поред нижих службеника, исти морају да га поздрављају тако што устају са столица, у некој врсти салутирања. Најпре сам мислила да је то случајно, али сам видела да се сцена понавља сваки пут и нисам одолела да не питам - зашто то раде… Нису разумели питање јер они за другачију праксу не знају…Помислих шта би било да ми скачемо на ноге лагане сваки пут кад претпостављени пролази поред нас???

Последње вечери боравка овде успели смо да искористимо слободно време и да сами прокрстаримо кроз део Казања у коме живе сиромашнији слојеви. Видели смо зграде ружних фасада, полупаних прозора, контејнере из којих се пуши запаљено смеће, ђубре на све стране, неосветљене улице са пуно рупа, блата итд. То је она друга страна медаље. Насупрот томе је центар града и наш велелепни хотел – са јаким обезбеђењем на самом улазу, да се спречи унос оружја, затим мноштво продавница са скупом робом које зврје празне, и ресторана и ноћних клубова…Били смо у прилици да нас на улици пролазници гласно поздрављају чим чују да говоримо неки страни језик и одмах питају одакле долазимо…

Доживели смо и да нам после дугог стајања у реду у мењачници службеница залупи прозорче на шалтеру јер има паузу „од 13 до 14“, као и да колегиница из  Велике Британије којој је изгубљен пртљаг добије упутство да уз компликовану папирологију лично иде чак у Москву по свој кофер...О компликованој процедури добијања пословних виза која је трајала преко 6 недеља да и не говорим...

А можда је ствар у томе што је на власти у Татарстану већ 20 година исти човек…Локалци нам рекоше да су задовољни и да га зато не мењају…његови синови држе под контролом нафтну индустрију, а један је велики љубитељ скупих тркачких аутомобила….звучи некако познато, зар не?