Где је друштво разорено и ко чека Робина Худа

Ако су песимисти у неким земљама мислили да је у њиховој држави друштво најгоре, а власт одрођена од народа, Ипсосово истраживање је прецизно показало да увек има горих и да није сваки пут тачна изрека да је трава увек зеленија у туђем дворишту. Да ли бисте веровали да 84 одсто Пољака, за које се тврди да су извукли највећу корист од уласка у ЕУ, сматра да је њихово друштво разорено? Или да се у Турској, у којој се налази око три милиона избеглица из Сирије, више од трећине становника не би сагласило са оценом да се друштво „покварило”.

Уверење већине становника да живе у друштвима која су разорена није новост, али је опет свака држава случај за себе. Нешто изнад половине (54 одсто), око 18.500 испитаника у 27 држава широм света сагласно је са тим да је друштвени систем у њиховој земљи нарушен. Такав став има незнатно мањи број испитаника у марту ове године (када је истраживање вођено) у односу на крај 2016. године, када га је имало 57 одсто.

Прошле недеље објављена студија открива да је незадовољство системом и политиком присутно готово свуда и да је чак изненађујуће високо у неким државама за које би се рекло да имају „уређена” друштва. Пољска (84 одсто) земља је у којој се већина грађана осећа тако, а следе је Бразил и Јужна Африка (по 78), док само једна четвртина мисли тако у Израелу (25), Белгији (25) и Саудијској Арабији (24). Скоро две трећине (63 одсто) Британаца сматра да је њихово друштво „сломљено” – у односу на 56 одсто у 2016. години. Канада, која је у време истраживања била у јеку корупционашког скандала у влади Џастина Трудоа, показала је велики пораст овог осећања (за 15 одсто), а Велика Британија у светлу брегзита седам.

У неколико држава тај осећај је драстично промењен набоље: то су Јужна Кореја (43 одсто данашњих у односу на 72 одсто 2016), Италија (34 одсто у односу на 53 одсто пре три године), Мексико (61 наспрам 76). У Србији износи 63 одсто ове године, а података за претходне године нема.

У анкетираним државама седам од десет (70 одсто) сагласно је с тим да је њихова економија организована тако да се све одвија у корист богатих и моћних. У свим државама, изузев Шведске, у којој тако мисли половина, већина испитаника види економију као „намештену” у корист ове „елите”. Општи просек оваквог мишљења је изнад 70 одсто широм Латинске Америке, источне Европе (изузев Пољске) и јужне Европе. Британија је у складу са глобалним просеком са 70 одсто оних који се с тим слажу. Мексико (79 одсто), Мађарска (78) и Перу (78) земље су у којима већина осећа да је њихова економија „намештена”, док су Израел (65), Малезија (57) и Шведска (50 одсто, што је ипак пораст у односу на 41 одсто прошле године и 39 одсто 2016) – земље где најмање људи то мисли.

У Србији и Русији (за коју нема податка за 2016) овакво мишљење је у опадању: ове године – 76 одсто се изјаснило да економски систем функционише у корист богатих и моћних, док је 2016. године тако мислило 81 одсто. Пораст сумње у економски систем је забележен, осим у Шведској, и у Јапану – овогодишњих 66 одсто у односу на 57 прошле године – и Аргентини, са 65 одсто пре три године на данашњих 76 одсто.

О питању односа традиционалних странака и политичара према грађанима – резултати су поражавајући. Две трећине (66 одсто) у свим испитаним државама сматра да странке и политичари не брину о људима попут њих, док се с тим ставом не слаже само 11 одсто. Неповерење у политичаре је најприсутније у у Јужноафричкој Републици (78 одсто), Мексику (76), Француској, Перуу и Шпанији (свака по 75). Шведска (50 одсто), Израел (49) и Јапан (48) земље су с најмањим уделом људи који верују у то. У Великој Британији је забележен највећи пораст: са 58 одсто 2016, преко 57 одсто 2018, на 68 одсто ове године.

У САД је тај проценат „стабилан” – 67. У Србији је умањен, са 70 одсто 2016. на 65 одсто ове године. У порасту је лоше осећање спрам политичара и у Немачкој (за седам одсто, на данашњих 60), Канади (61), Јапану (48). Ситуација се поправила значајно једино у Израелу (умањен је за осам одсто) и Италији (умањен је за пет).

Глобално гледано, удео грађана који мисле да је њиховој земљи потребан снажан лидер који би одузео од богатих и моћних, остао је готово непромењен од 2016. до 2019. године (порастао је за само један бод, на 64 одсто). Ипсос је закључио да је овакво мишљење изнад просека у свим анкетираним земљама БРИКС-а, државама енглеског говорног подручја и латиноамеричким земљама (изузев Чилеа). Индија (80), Мексико (79) и Перу (74) су државе у којима тако мисли највећи број испитаника. Британија је на петом месту са 70, Мађарска на седмом са 68, Русија на 13 месту са једним процентом више од САД (66), а Србија на 23. месту са 57 одсто. Јапан (46), Шведска (41) и Немачка (38) имају најниже проценте.

Стручњаци не разумеју обичне људе

Перцепција да су експерти удаљени од стварности „обичних” људи најраширенија је у земљама шпанског језика и Француској. Од 2016. такав став је порастао за два бода на глобалном нивоу, а значајнија повећања су забележена у Немачкој (са 46 на 57 процената), Јапану (са 45 на 55), Шведској (са 38 на 47), Великој Британији (са 59 на 67), Аргентини (са 67 на 75) и Јужној Африци (са 60 на 67). У Израелу је забележен пад (са 53 одсто пре три године на данашњих 40) и он је једина земља која показује пад већи од пет одсто. У Србији је забележен пораст става да стручњаци не разумеју „човека попут мене” са 52 одсто на 58.

Брига због миграната

У 27 анкетираних земаља удео испитаних који су сагласни с тим да послодавци морају да дају предност домаћим становницима над имигрантима када је посла мало – повећан је за четири одсто од 2016. године и сада износи 60 одсто. С неколико изузетака, ниво сагласности је изнад општег просека широм источне Европе, Латинске Америке и Азије и испод просека у западној Европи и Северној Америци. У Србији је с овом констатацијом сагласно 82 одсто, у Малезији и Русији по 81, док је у Немачкој (49), Британији (48) и Шведској (34) – такав став најмање заступљен.

Став да имигранти узимају важне социјалне услуге од домаћих држављана има 43 одсто свих испитаних на глобалном нивоу, што је за четири одсто више у односу на 2016. Турска (67), Малезија (60) и Србија (54) три су земље у којима је тај осећај највише изражен, док је у Јужној Кореји (32), Пољској (26) и Јапану (25) најнижи.