Сефардско породично наслеђе

Приче изгубљеног сефардског Београда, ритуали, затрпане успомене и људске судбине које пркосе забораву окосница су истраживања којег се прихватила  Габријела Николић. Оно што је докучила из породичне историје, али и историје српске престонице и њене јеврејске заједнице, она је ставила у документарни „рам” и приказала на изложби у Институту „Сервантес”.

Поставка „Светиња воде” обухвата занимљиву архивску грађу. То потврђује и исечак из новина: „Амам у еврејској мали до еврејске школе оправљен у најбољем стању, са свима потребним удобностима снабдевен, који има више кабина са европским намештајем, купање је по обичају цариградском, воде довољно вруће и ладне, тушеви добри, топлота највишег степена, дочек најбољом чистотом и услугом”.

Ово је писало у огласу који је 1885. године, молећи „за многобројну посету”, објавио амамџија јеврејски Јозеф Зунана.
Иако зграда у којој се налазило ово ритуално јеврејско купатило не постоји већ осамдесет година, прича о њему и његовом власнику оживела је на изложби.
Инспирисана својим сефардским пореклом, ауторка  полази од трагања за остацима поменуте зграде на Дорћолу, у старом сефардском насељу где је њен чукундеда Јосиф Зунана био власник хамама или ритуалног јеврејског купатила. Зграда је порушена 1939. године.