Јеловник са сликом пужа

За присталице еколошко-гастрономског покрета „Спора храна” (Slow food) и Покрета за очување органске хране, начин исхране, еколошка и друштвена свест и животна средина представљају посебну вредност. Карло Петрини, један од оснивача „Споре хране”, иницијатор је идеолошког манифеста с идејом и вредностима полаганог узимања хране у времену када је све морало ићи брже.

Заговорници „Споре хране”, првобитно окупљени око италијанског културног покрета „Arcigola”, већ 30 година истичу да су јело и пиће важан саставни део сваке културе, а покрет „Спора храна” сам себе представља као некомерцијалну, еко-гастрономску организацију, која је противтежа пракси брзе хране.

Интернационално удружење „Споре хране”, чији је иначе амблем стилизовани пуж, жели да спречи нестанак локалних традиција везаних за начин исхране и да заштити биолошку разноврсност, истичући снажну везу између тањира и земље. Сматра да храна мора да прија, да је квалитетна, да је произведена на чист начин, да не угрожава животну средину и здравље потрошача. Залаже се за чин заједничког обедовања кроз такозване радионице за пробање хране и сматра да би овакав вид дегустације требало применити и у ресторанима, како би гост знао шта га чека.

„Спора храна” није морални противник брзе хране нити рајски сан о здравом свету, већ означава другачији начин послуживања, уживања у јелу и гастрономско-технолошке обраде јела. Овај правац инсистира на стандардима набавке, припреме, спецификације трошкова, величине порције...

Веома је важно да у ресторанима који примењују концепт „споре хране” буде означено време чекања на одређено јело, поред којег у јеловнику стоји ознака пужа.

Чак и за једним истим столом могу се наћи присталице брзе и споре хране: док је први „прогутао” свој оброк, други ужива у сваком залогају, тражећи још по неки скривени укус и мишљење душе о ономе што уноси у себе. Нажалост, пракса „споре хране” све је ређа у домаћинствима: у многим, нарочито у градским срединама, храна наших мајки и бака полако али сигурно измиче породичном ручку, окупљању око стола и јелима која се лагано крчкају.

Задовољства стола припадају свим временима и свим узрастима, рекао је прослављени француски гастроном Бриле Саварен, а енглески писац и песник Џорџ Мередит је записао: „Љубљење не траје, кување траје.”

Човекова потреба за нечим што ће га нахранити навела га је да испроба сваку биљку и животињу на планети – од мрава до кита, од тартуфа до маниоке. Глад и хедонизам направили су од човека „цивилизовану животињу” која једина кува.

Прича о гастрономији на неки начин је и прича о развоју људске врсте, од открића ватре и првог посуђа па до савремене технологије обраде намирница и од римских гозби и строге ритуалне јапанске вечере, па до данашњих „оброка с ногу”.

Свака култура је дала свој допринос гастрономском знању као уметности, науци и вештини која не познаје националне границе и кулинарска ограничења.

Почетак „брзог начина исхране” везан је за сасвим практичне разлоге, када је 1902. у САД, у Филаделфији, отворен први експрес-ресторан, то заправо ресторан брзе хране, а затим 1916. и први из ланца ресторана Ричарда и Мориса Мекдоналда, који је 1939. прерастао у право царство хамбургера.